U subotu je velikim finalom, okončana petovečernja revija kancone, čuveni festival u Sanremu. Po 62. put, Italija je bila na nogama i, uz medije.
Sanremo je , naravski, manje od života, ali je više od uobičajene – često pojednostavljene, prepune jeftinih predrasuda – predstave o Italijanima. Ipak, pesma i pevanje su bili i ostali, u raznim povodima i prilikama, u dobru i u zlu, tačna ilustracija, zapravo definicija, italijanskog poimanja sopstvenog življenja.
Sanremo je sve to, ali i specifična demonstracija nepatvorenog i iskrenog patriotizma i pokazatelj kako se, punim srcem i plućima, neguje tradicija.
Godinama prateći zbivanja, u i oko čuvene dvorane Ariston, upravo stoga, s jedne strane zavidim Italijanima, a s druge strane im se divim.
Patriotizam i tradicija, ovde među nama, znamo to dobro, jesu vrlo problematične i diskutabilne kategorije. Zbog, dabome, nas i naše (zlo)upotrebe istih.
I ovoga puta, tradicionalno, ceo višemesečni projekat je besprekorno osmislio, pripremio i emitovao javni medijski servis, RAI.
Voditelj smotre je bio Đani Morandi (68), a nesumnjivi događaj, možda i cele ove godine u medijskom smislu, jeste bio osamdesetominutni – u dve večeri – mogu slobodno napisati, eksplozivni politički kabare Adriana Ćelentana (74).
Cifre u zagradama ne znače moju erupciju „ejdžizma“, još manje odbrana od toga, već pokušaj što ubedljivije ilustracije već napisanog. Jer ni za Morandija, a posebno ne za Ćelentana, godine nisu obeležje ili kvalifikacija. Šta god (još) da rade, a rade onoliko, mediji i italijanska javnost uopšte, do svakog detalja, ih prate.
Baš kao i Pati Pravo, Litl Tonija, Milvu… Riveru, Macolu… Sofiju Loren, Klaudiju Kardinale… Patriotizam i tradicija. To je to.
Ćelentano i Litl Toni. Kakav je to rivalitet bio! Podelili su domovinu. Kao ovde, u to vreme, Đorđe Marjanović i Miki Jevremović. Elipse i Siluete. Sećate se Lole Novaković?
Šta ti ljudi, ali i mnogi drugi veliki umetnici, danas rade? Šta čine mediji, tim povodom? (Avaj, videh Mikija u nekom idiotskom rijalitiju. Je li morao?)
Onomad, kada je Beograd (RTS) organizovao Evrosong, tadašnji odgovorni, razne urednice, pijaruše i slična prolazna boranija, nisu se, recimo, setili Ljiljane Petrović, prvog našeg predstavnika na Pesmi Evrovizije! Ta prava dama i danas sjajno peva i zanimljivo priča. Ali…
Da, da. Italija i Srbija. RAI i RTS. Dva pristupa tradiciji i patriotizmu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
