Sedam miliona kritičara

Po svojim lepotama, ljudima uglavnom, po Titu, ali i fenomenalnim uspesima u sportu, uključujući i fudbal. (Da, da, Jugoslavija je u dvadeset poratnih godina bila trostruki uzastopni olimpijski srebrni medalist, jednom zlatna, dva puta viceprvak Evrope, plus četvrta reprezentacija na svetskom prvenstvu. Velesila!)

E, tada se govorilo – baš zbog pobrojanih kolosalnih rezultata, a još više zbog povremenih razočaranja i neutešnog svenacionalnog bola tim povodima – kako Jugoslavija ima 20 miliona selektora fudbalske reprezentacije.

Svi su oni odreda, ti „stručnjaci“, vrlo precizno „znali“ zašto se neka utakmica, i čijom zaslugom, dobila, a naročito, kako se, i čijom krivicom, okončala porazom.

Pola veka docnije, nema više Jugoslavije, trećina broja nekadašnjeg stanovništva, danas državljana Srbije, malo mari za loptanje nogom.

Nema rezultata za ponos, nema velikih igračkih imena, stadioni su „dupke“ pusti, a loši ljudi raznih profila sede u klupskim foteljama ili u onim u FSS. Puko fudbal!

Više od sedam miliona Srbalja i njihovih višenacionalnih sadržavljana nisu više fudbalski selektori ali, gotovo svi odreda jesu televizijski kritičari.

Ono što je do onomad bila ugodna „žvaka“, uz kaficu po kancelarijama, ili tokom toplog obroka po fabričkim halama – šta se zbilo u „Boljem životu“, kvizu ili na Dnevniku – danas je tema po društvenim mrežama i u komentarima na raznoraznim sajtovima i portalima.

Svi, „kao što imaju dupe, imaju i mišljenje“ o dešavanjima u televizorima. A toga ima, bog da te sačuva. Po nekim istraživanjima, ovde se u ekran bulji najviše u Evropi.

Štaviše, imamo i samozvanog rekordera u pojedinačnoj konkurenciji: čovek gleda u više od 300 televizora. Odjednom!

I kao što je televizijski program – generalno i pojedinačno – svakim danom sve gori i jadniji, tako raste broj posvećenih kritičara: anonimnih, sa smešnim alijasima, ali i onih potpisanih sa punim imenom i prezimenom.

Često i sa zvanjima, funkcijama i titulama. Bivšim i aktuelnim.

Sav taj galimatijas, svega i svakoga, podseća me na zidove klozeta po provincijskim autobuskim stanicama na kojima su korisnici, čekajući da im „krene“, plajvazom pisali ili crtali gluposti i idiotluke.

Zahvaljujući Internetu, narod se – uključujući tu i teške bolesnike i manijake – izborio za demokratiju u javnim istupima. Šta god to bilo, ma šta značilo. Telefon, kompjuter, tablet u ruke, pa rokaj…

Meni su, međutim, posebno zanimljivi likovi – uključujući i poneke glasovite analitičare i opričane kolumniste – sveznadari i svevideći arbitri, eksperti, šatro, za medije, a teški pojmaroši, zapravo.

Urnebesno je kada oni svoje (ne)znanje o televiziji dokazuju u gostovanjima, kod, šlihtanju sklonih, teve domaćica i domaćina i, tada, sa sve žilom na čelu – poput mučenika iz opisanih klozetskih scena – krenu da lelemude, izbacuju davno izlizane frazetine i, kao, mudro, odgovaraju na pitanja neobrazovanih i neobučenih spodoba po televizijskim studijima.

Kakva je to parada „ooovaaaajkanja“, „eeeeeeeekanja“, „kako-da-kažem“ ekspresija, buljenja u sopstveni pupak i mrmljanja u bradu…

Od katastrofalne televizije ovde je još gora mala grupa „stručnjaka“ koja se njom, po raznoraznim medijima i „medijima“, bavi.