Vujke, Toza i Piksi 1

Brušeni iskusnom rukom Baneta Sekulića, jednog od jugoslovenskih „urugvajskih“ heroja, baš kao i većina im saigrača, postali su ultimativne igračine evropske klase, reprezentativci, a potom cenjeni i uspešni stručnjaci na klupama najvećih evropskih i južnoameričkih klubova.

Vršnjaci, Vuja i Toza, vrlo su se razlikovali po mentalitetu, karakteru, a naročito po krugovima vanfudbalskih zanimanja.

Boškov, besprekorni profesionalac, potpuno predan sportu i rezultatima, intelektualac širokog spektra, vazda spreman da uči, da usvaja novo i ugradi ga u sebe, Veselinović hodajuća srdačnost, šmeker i šarmer, zaljubljen u igranje, gotovo dečačkog uživanja u svemu, bukvalno svemu, što je život činilo lepšim i uzbudljivijim.

Vujke je, recimo, bio strastveni lovac, obožavao je prirodu, Toškara je, uz ostalo, uživao u druženju, muzici i kartanju. Kako god, imali su vrlo bogat život, ali i uspešne karijere. Obojica su, iako različito obrazovani, bili majstori reči, vrlo specifični u komuniciranju sa okolinom, u javnom prostoru, u susretu sa novinarima, posebno.

Boškov, racionalan do surovosti, imao je specifične „haiku“ rezone, obožavane od onih koji su ga kapirali. Recimo: „Penal je onda kada sudija svira“, ili, „Bolje je jednom izgubiti sa pet nula, nego pet puta sa jedan nula.“

I vrhunska, koja važi za sve sportove: „Ko nije igrao fudbal, ne može da bude trener. Kako da uči druge ono što ni sam ne zna?“

Veselinović je bio blago ironičan, ali veliki kozer. U vreme kada je bio nezadrživi golgeter, u jednoj utakmici, posle svakog njegovog gola, protivniička navala je uspevala da izjednači. Pa tako tri puta. A onda se Toza, mangupski provokativno, obratio svom golmanu: „Ne brini, ne možeš ti da primiš toliko golova, koliko mogu ja da im dam.“ I, dabome, postigao je i četvrti, pobedonosni gol.

Docnije je svoje igrače učio da kada imaju problem u igri, ne znaju šta će sa loptom, jednostavno, daju gol! Njegovo čuveno: „pa, nisi deca“, svakog je razoružavalo. Na terenu, ali i van njega.

I sve tako. Toza i Vujke. Što bi pevao Makartni, „slonovača i abonovina, savršeni sklad“.

Setio sam ih se nanovo prošlog utorka, gledajući Dragana Stojkovića Piksija, našeg aktuelnog selektora, u prepodnevnom televizijskom gostovanju. Ubeđen sam da su Boškov i Veselinović uticali na Stojkovića i njegov fudbalski i ljudski razvoj. Obojica su ga kao selektori uzimali u svoje sastave. Toza ga je kao tinejdžera iz niške Pase Poljane uvrstio u reprezentaciju, a Vujke ga je 15 godina docnije, kao kapitena, doživljavao kao svoju produženu ruku na terenu.

Šta je Piksi naučio od dve neponovljive legende? Ako je pokupio od Vujketa racionalnost i profesionalnost, od Toze razigranost, šmekeraj i uživanje u lepom, a od obojice samopoštovanje i ne pristajanje na pritisak sa strane, sasvim dovoljno. Ostalo je na njemu.

Nešto od toga je demonstrirao u spomenutom televizijskom gostovanju. Smiren, sa lakim osmehom, istrpeo je „ekskluzivno“ pitanje usplahirene domaćice u studiju („A koja vam je najdraža utakmica, ili najdraži „go“?), potom i ono „stručno“ („Kako birate igrače?) te obećao da će isključivo samostalno sastavljati ekipu i tim, uz lepotu igre, na radost i uživanje ljubitelja fudbala. Uostalom, videćemo sve, koliko u septembru.