Dr.- Fric

Vidim, zahtev šalje Nenad Marjanović Dr.-Firc.

– Čekaj bre, da ovo nije basista KUD Idijota iz Pule, pomislih i odmah kliknuh da proverim. Na moje neizmerno oduševljenje pokazalo se da to zaista jeste član meni omiljenog a inače legendarnog pank benda. Naravno, poziv za prijateljstvo sam prihvatio momentalno. Nije prošlo ni minut a od Firca mi stiže poruka. Otprilike u njoj stoji Gojko video sam jedan vaš tekst o Idijotima i uz vašu dozvolu hteo bih da ga objavim u mojoj knjizi koja izlazi uskoro. Moje oduševljenje postaje još veće. Sa mnom komunicira isti onaj Dr.-Fric koga sam više putao gledao na bini kao basistu Idijota. Isti onaj Dr.-Fric koji je svojim stavovima uticao na angažovanu levičarsku poziciju tog pulskog benda. Isti onaj Dr.-Fric koji je radio u ludnici gde su KUD Idijoti na početku svoje karijere redovno vežbali za nastupe pri tome prolazeći pored lokalnog šminkerskog kluba što ih je asociralo da urade jedan od svojih najvećih hitova „Disco is not dead“.

Zamolih ga da pređemo na „ti“ jer nikako ne mogu da dozvolim da mi se sa „vi“ obraća čovek kome sam daleke 1990. ili 1991, u beogradskom Domu omladine na koncertu Idijota sa ostalim prisutnima skandirao „Ptica, Fric, Tusta, Sale Veruda“.

On je to i učinio i istakao da mu se svideo moj tekst (reč je o članku „Pravda za KUD Idijote“ koji je objavljen 14.novembra 2017.) i da bi ga svrstao u rubriku „Drugi o nama“ u njegovoj knjizi o pulskoj grupi. Rekao sam da pristajem i da mi je velika čast i zadovoljstvo što se odlučio za tako nešto.

O Idijotima je napisano baš mnogo, o njima su po koju rekli veličine poput Petra Janjatovića, Petra Lukovića i drugih, ali se svejedno Dr.-Fric odlučio da se između ostalih tekstova koji će biti publikovani u knjizi nađe i moje pisanije.

Nagađam da za to postoje dva osnovna razloga.

Prvi je taj što sam tu kolumnu napisao ne zato što nisam imao inspiraciju za nešto „bolje“, već zato što sam u njoj izneo svoje iskreno mišljenje. Cenim da se Fricu upravo to svidelo. Nije poenta u tome što je to napisao neki Gojko Vlaović već što sadržaj to dolazi iz pankerskog srca.

Drugi razlog je taj što je Fric verovatno hteo da se čuje mišljenje o Idijotima i od nekog“iz publike“ a ne samo od rok kritičara i drugih muzičara. Što bi u šali rekli „rani“ Idijoti, da se izrazi i neko ko, poput njih, ljude deli „na one koji slušaju Ramones i one druge“.

I na kraju da kažem da ovaj tekst nije posvećen meni već Fricu. Ljubaznim pozivom da se vidimo kada dođe u Beograd pokazao je svu moralnu superiornost pankera nad uobraženim rok zvezdama a celokupnim svojim angažmanom zbog čega je tako jednostavni pank muzika kojoj nijedna druga ne može konkurisati.