Članovi tog kulturno umetiničkog društva pokušali su da spreče iseljenje u čemu nisu uspeli a od tada održavaju proteste ispred svojih zapečaćenih prostorija igrajući folklor.

Ništa neobično za Beograd. Iseljenja su ovde veoma česta a privatni izvršitelji veoma revnosni kada treba sebi da obezbede proviziju. Međutim, ono što je ovog puta privuklo pažnju javnosti je da je KUD „Branko Cvetković“ iseljen na osnovu sudske odluke po zahtevu Saveza samostalnih sindikata Srbije. Dok u SSSS tvrde da je razlog za iseljenje to što KUD „Branko Cvetković“ ne plaća račune u tom društvu tvrde da je pravi razlog taj što sindikat verovatno želi da izda taj prostor, te da je od njih ranije traženo da plaćaju zakup 5.000 evra mesečno što su odbili.

Kada privatni izvršitelji širom sveta vrše iseljenja obično su sindikalni aktivisti u prvim redovima u pokušaju da to spreče. U ovom slučaju je sindikat a ne gramziva banka odgovorna za iseljenje. Odluka SSSS je potpuno razočaravajuća i pogrešna. Ako zaista postoji problem sa plaćanjem računa, kako tvrde u SSSS, upravo su sindikalci ti koji treba da razumeju kako vlast orijentisana ka „štednji“ to jest prelivanju krize na pleća radnog čoveka, vrlo nerado finansira kulturu pa tako i folklor. Neoliberalna vlast ima druge prioritete, a podrška kulturno umetničkim društvima joj je „zadnja rupa na svirali“. Shodno tome, sindikat je kao institucija koja se bori protiv nepravde poslednja koja po bilo kojoj osnovni treba da tera omladinu sa folklora na ulicu na kojoj je sve više kriminala. Sindikalci vični pregovorima su mogli da sednu za sto sa upravom KUD „Branko Cvetković“ i nađu rešenje u obostranom interesu. Još ima vremena da tako i urade. Ako do toga ipak ne dođe, ostaće jedna velika mrlja na imenu Saveza samostalnih sindikata Srbije.

Samostalni sindikat, kao i sve druge sindikalne centrale u Srbiji, opravdano očekuje solidarnost kako radnika tako i svih građana kada je reč o borbi za prava zaposlenih. Pred 1.maj reprezentativni sindikati, a jedan od njih je i SSSS, su to javno tražili pozivajući građane Beograda da im se pridruže na protestu. I ove i prošle godine kao radni čovek koji se bori za svoja prava, učestvovao sam u prvomajskoj manifiestaciji čiji je jedan od organizatora bio SSSS. Oba puta sam, iako sam imao slobodne dane na poslu zbog praznika, samoinicijativno poslao izveštaje sa skupa redakciji, jer je to moja profesionalna dužnost kao novinara ali sam takođe kao radni čovek na taj način hteo da izrazim solidarnost sa sindikalnom borbom. Kao što opravdano traži soldarnost, SSSS bi trebalo i sam da je daje. Da bi podrška koju ta sindikalna centrala ima bila što veća ljudi koji žive od svoga rada treba da je prepoznaju kao svog predstavnika. Do toga će teško doći ako znaju da SSSS folklor izbacuje na ulicu. Od sindikata se to ne očekuje.