Vučić kao Msvati Treći

U štampi se ovih dana moglo pročitati da je Aleksandar Vučić, predsednik Srbije već odlučio ko će da obavlja tu funkciju u narednom periodu te da će uskoro o tome obavestiti vrh Srpske napredne stranke kojoj je na čelu.

To neće biti prvi put da lično Vučić donosi odluke o važnim kadrovskim pitanjima. U redu, on će samo predložiti svog kandidata ali ne postoji ni najmanja sumnja da se vrh stranke neće složiti sa izborom svog predsednika. Podatak da informacija o tome da će Vučić odlučiti ko će da bude prvi čovek Beograda dolazi od neimenovanog izvora iz vrha te stranke pokazuje da naprednjaci nemaju nikakav problem da Vučić o važnim pitanjima odlučuje umesto njih.

Takva praksa je potpuno neuobičajena. Ne znam za sličan primer u postojećim kako kapitalističkim tako i socijalističkim zemljama. Ne verujem da britanska premijerka Tereza Mej, francuski predsednik Emanuel Makron ili kineski predsednik Si Đinping  lično presuđuju o kadrovskim rešenjima gradske uprave. Nisam čuo da se time bavi ni neprikosnoveni lider Belorusije Aleksandar Lukašenko. Međutim, u Srbiji je eto sasvim normalno da predsednik donosi odluku o tome ko će biti gradonačelnik Beograda. U tom segmentu je daleko sličniji Msvatiju Trećem, kralju afričke države Svazilend, jedne od retkih preostalih apsolutnih monarhija u svetu nego nekom od svojih, kako voli da ih naziva prijatelja, lidera vodećih parlamentarnih demokratija.

Sasvim je jasno zašto naprednjaci baš u svemu bezuslovno prepuštaju rukovodeću ulogu svom predsedniku. Na taj način žele da do maksimuma povećaju njegovu političku moć i svojoj stranci tako obezbede konstantne lagane i ubedljive pobede na izborima. Apsolutno sam uveren da je takvu strategiju direktno osmislio Aleksandar Vućić. Isto tako sam siguran da on misli da je to u najboljem interesu SNS i građana Srbije.

Međutim, tu postoji nekoliko velikih problema koje naprednjaci ipak nisu sagledali. Prvi je taj, da se na osnovu toga da Vućić donosi sve važne odluke, da nije samo lider već i nezvanični ideolog stranke, može lako zaključiti da naprednjaci kubure sa kadrovima što je veoma pogubno ako se bavite politikom. Isto tako javnost može da stekne utisak kako je Vućić jedina „misleća“ osoba u SNS što isto predstavlja veliki minus. Pod brojem tri, to može da postane problem na duge staze jer narod u suštini ne voli da samo jedan čovek ma kako bio popularan u datom trenutku donosi sve odluke. Stoga pobedonosna strategija naprednjaka u kojoj je centralna figura Vučić vrlo brzo može da se pretvori u opterećujući balast po tu stranku.

U svakom slučaju, bez obzira da li će se Vučić odlučiti da gradonačelnik ostane Siniša Mali, ili će se opredeliti za gradskog menadžera Gorana Vesića, predsednicu opštine Savski venac Irenu Vujović, direktora Dečje klinike u Tiršovoj Zorana Radojičića ili nekog drugog, građanima Beograda će život i dalje biti neveseo, u prvom redu zbog štetnog neoliberalnog ekonomskog koncepta na kome Vučić tvrdoglavo insistira.