I nemojte sumnjati, ne kliču iz istinskog uverenja makar pogrešnog, nego iz nečeg mnogo dubljeg – iz dubine svog društvenog bića. Što će reći, usled doživljaja svog mesta u društvu, koje je, empirijski to možete proveriti, drugačije u odnosu na većinu građana. Drugačije, jer su oni svojim mestom zadovoljni, ma koliko prikazivali da dele opšte osećanje bede, nepravde i nemoći.

Zameranje na pukom „ua, Vučiću“ moglo je da prođe još koliko u leto 2016. kada su Saša Radulović i Dušan Pavlović pravili selfije po Skupštini Srbije. Dve godine kasnije, kada se Vučić ukopao u vlasti od mesne zajednice u Prćilovcu do Andrićevog venca, potraga za novim revolucionarnim političkim programom, ideološki podobnim a neiskvarenim ljudima i druge finese, služe samo jednom cilju. A to je da proizvede naš dalji pristanak ne na Vučićevu vladavinu, nego na ovakvu društvenu situaciju, koja ni za njega lično nije dobra, kao što nije dobra ni za koga u Srbiji. Uostalom, to zazivanje nikad dosad viđenih politika i lidera opozicije, dovelo je narod u ubeđenost da Vučić vlada od 1991. (iako je on u politiku recimo ušao 1993.). I da ga mi ne možemo više smeniti, nego samo neke mračne spoljne sile, što će reći da Vučić ne može da ode s vlasti tek tako što će čestitati izbornu pobedu nekom Đilasu i otići u Jajince da pije vino i igra se sa decom.

Ta naopaka ubeđenost nije od juče, ona se dugo i bolno projektuje, mada je vrlo prosto sazdana – na utuvljavanju u glavu da se mi ne možemo promeniti, niti da mi nešto možemo da promenimo, nego da nas mora neko da menja. Tako je građen mit o Đinđiću, kao o hrišćanskom reformatoru, čije su težnje zapečaćene njegovom najvišom žrtvom. Nije bilo te realnosti u kome je on kao pojedinac težio promenama, a ljudi kao nisu to razumeli, naprotiv. Talas vere u promene pred Peti oktobar obuzeo je gotovo sve, počev od najsitnijih primera – 6. oktobra 2000. vam radnik na Beogradskoj autobuskoj stanici više nije uzimao 50 dinara, trpajući ih u svoj džep, kako ne biste kupili peronsku kartu od 150 dinara. I to ne što mu je Đinđić tako rekao ili neko iz njegove buduće reformske vlade, nego zato što je ispostavilo se, naivno poverovao, da ćemo živeti u zemlji u kojoj se poštuje red i zakon, makar ta pravila ne išla uvek nama u korist. A red i zakon nalažu da je vlast smenjiva, a ako i može da niže uzastopne mandate, onda joj je kontrola opozicija koja ima barem trideset odsto mesta u parlamentu. To ne može opozicija koja nema cenzus, a nema ga zato što se od nje očekuje da ga zasluži na lažiranim i lažnim podelama.