Buka i muk

Kao što znaju i da „valja“ studentske blokade saobraćajnica oživeti bukom, duvati u pištaljke i galamiti iz petnih žila.

Buka i galama su pogrešni načini političke borbe u Srbiji, koliko god delovali naizgled primamljivo.

Preuzeti sa ubrzanih ino-političkih kurseva, nafilovani idejama o lupnjavi u šerpe i lonce sa prozora u mraku zimskih večeri, ove tehnike su uvek do sada dokazano davale kontraefekat.

U prirodi našeg društva nije osećaj da smo zatvorenici, čak i kad to stvarno jesmo bili. U duši svojoj mi smo uvek bili slobodni ljudi.

A buka je udaranje o zatvorske rešetke radi nerviranja – koga? Čuvara? U našem slučaju, oni žive u svojim luksuznim naseljima i to ih remeti baš koliko i kad tamo sretnu beskućnika, ako ga uopšte ikad sretnu.

Sve čuvare, islednike, i dželate oduvek zaista izluđuje ukoliko onaj koga drže i ponižavaju, mirno ćuti.

Akcije 15 minuta ćutnje koje su studenti pokrenuli, imale su neuporedivo jači odjek od svake buke.

Tišina je ta koja drma režim, a ne budalasto urlanje, sa efektom da onom do sebe probije bubnu opnu, ili se proslavi u 20 sekundi besmisla u uživo javljanju novinarke RTS-a.

Tišina i mir su ti koji su i kroz protestne litije smenili Mila Đukanovića u Crnoj Gori.

Ljudi koji veruju u sebe i ono što rade nemaju poriv da galame. I nemaju pritisak da izbegavaju dijalog, niti da idu do „belog usijanja“.

Oni koji tvrde da odbijanje dijaloga ruši Vučića, grdno se varaju, iako ga porede sa Titom i Miloševićem. Jedan čovek je uvek samo jedan čovek, makar bio i diktatorski vladar.

Svojim sam očima gledala kako Titova diktatura traje još najmanje šest godina posle njegove smrti, do pojave Miloševića, i svojim sam očima gledala kako Miloševićeva elita, a to znači i njome ustrojen vrh našeg društva, sa lakoćom preživljava Peti oktobar i sve što je usledilo.

Tito je bio izuzetno tvrd i represivan diktator, shodno svom vremenu, Milošević je bio samo vrlo, vrlo bleda njegova senka, dok je Vučićeva diktatura, tu je on u pravu, svetski primer mekoće, retko ikad zabeležen.

Na Vučićevoj strani su vreme, oružana sila i propaganda, on pogrešiti neće da primeni neko nasilje, izvežban je to radikal, koji je trpeo 15 godina ličnu Šešeljevu torturu, bez da da glasa od sebe.

Sada imamo uživo proveru Đilasove tvrdnje da režim može srušiti samo medijska slika. I do sada je to „radilo“ kao muk koji stalno vraća na povod – na nadstrešnicu. Slici muka i dijalog pristaje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.