„Trampu je čas dosadno, čas ga obuzima bes, kao da je čitav svet igračka kojom može da se poigrava“: Kako smo svi postali taoci režima u SAD

Jer zaista – bilo je to tek prošlog meseca. Ali bilo je toliko pretnji, bombastičnih izjava, napada i naglih povlačenja da se čini kao da je ovaj sukob već nekoliko puta počinjao i završavao se.

Rat traje svega pet meseci, ali već poprima obeležja nečega što je postalo trajni deo svakodnevice – svojevrsne beskrajne predstave u kojoj se isti prizori iznova ponavljaju, toliko slični jedni drugima da ih jedva mogu razlikovati i oni koji najpažljivije prate događaje.

Rat je završen. Rat je na svom vrhuncu. Iranci su hrabar narod. Iranci su ološ, a naročito njihovi lideri. Iranci ne žele primirje. Iranci očajnički mole za primirje. Ormuski moreuz je otvoren. Zatvoren je. Delimično je otvoren.

Da rezimiramo – u ratu za koji se tvrdilo da će trajati svega nekoliko nedelja, a koji sada ulazi u šesti mesec, trenutno se nalazimo u situaciji u kojoj su Sjedinjene Američke Države proširile vazdušne napade na Iran u okviru, kako su to nazvale, „velike vojne kaznene akcije“.

Iran je ponovo gađao američke vojne baze širom regiona. Huti su objavili da uvode sopstvenu blokadu i drugog ključnog pomorskog prolaza – tako da se rat sada proteže od Persijskog zaliva do Crvenog mora.

Tramp više ne može da se izvuče iz ovog sukoba. Iran sada razume koliku pregovaračku snagu predstavlja Ormuski moreuz i kakvu geografsku prednost, a samim tim i vojnu ima u kontroli tog prolaza, piše kolumnistkinja Gardijana Nesrine Malik.

Tramp ne može da okonča rat dok je taj adut u iranskim rukama, a Iranci ga neće završiti dok ga imaju. Ne može ni da se povuče pod uslovima koji bi jednostavno vratili stanje na ono kakvo je bilo pre rata. Ali ne može ni da krene do kraja. Slanje kopnenih snaga značilo bi dugotrajnu i krvavu kampanju koja bi odnela veliki broj života. U Sjedinjenim Državama, pogibija dosad 18 vojnika, kao i utisak da Pentagon pokušava da taj broj umanji, izazvali su talas ogorčenja.

Šta sada? Logika po kojoj se, zbog već uloženih žrtava i troškova, nastavlja ulagati još više novca i žrtvovati još više ljudi u ratnom glibu. Rat je Sjedinjene Države već koštao gotovo 40 milijardi dolara. Pentagon sada traži još 67 milijardi. Zahtev Bele kuće upućen Kongresu za narednu fiskalnu godinu iznosi ogromnih 1,5 biliona dolara.

Posledica takvog rasipanja za SAD jeste gušenje domaće budžetske potrošnje.

„Vodimo ratove“, rekao je Tramp ranije ove godine. „Nije moguće da istovremeno finansiramo vrtiće, Medikejd, Mediker… Moramo da vodimo računa o jednoj stvari – vojnoj zaštiti.“

Zarad čega? Zarad rata koji su same Sjedinjene Države pokrenule, koji niko nije tražio, koji nema nikakvu odbrambenu svrhu i kojim upravlja družina siledžija i ulizica.

Sve se baca u peć Trampovih avantura – iranska deca, civili i infrastruktura; privrede zalivskih država, njihova politička stabilnost, pa čak i pijaća voda, dok Iran gađa postrojenja za desalinizaciju od kojih mnoge od tih zemalja u velikoj meri zavise.

A posledice oseća gotovo svako domaćinstvo na svetu. Cena nafte prošle nedelje premašila je sto dolara po barelu, a cene energije porasle su širom sveta. Cena nafte Brent sada je gotovo 40 odsto viša nego pre početka rata. Galon benzina u Sjedinjenim Državama sada košta 37 odsto više nego ranije dok je dizel skuplji za 40 odsto.

U Velikoj Britaniji cene goriva ponovo su naglo porasle – gotovo pedeset odsto samo ovog meseca – a razlika između novih, viših cena nafte i onoga što će vozači plaćati na pumpama osetiće se za otprilike dve nedelje.

Ista priča ponavlja se širom sveta, opterećujući potrošnju energije i državne budžete. To nisu samo statistički podaci – zajedno oni predstavljaju ništa manje nego globalno preoblikovanje energetskog poretka dok se rat s Iranom učvršćuje kao dugotrajna stvarnost.

Time se dodatno povećava pritisak na privrede širom sveta koje se već nalaze u različitim oblicima krize – bilo da je reč o bogatim kapitalističkim državama koje posrću pod teretom privatizacije, neopravdanog dizanja cena i ratnog profiterstva, ili o siromašnijim zemljama čije vlade više ne mogu da ublaže teret koji već iscrpljeni građani podnose.

Protesti zbog rasta troškova života i cena goriva izbili su i paralisali saobraćaj od Irske do Kenije.

Upravo zato je ovaj nestabilan trenutak idealna prilika da se usvoje neke mere koje bi unele više stabilnosti i ojačale poverenje u upravljanje privredom. Na primer, mogla bi se zameniti Trampova carinska politika, koja je istekla prošle sedmice, novom – uvedenom uz obrazloženje da pojedine zemlje ne čine dovoljno u borbi protiv „prinudnog rada“.

Ako vam se čini da je to smešan izgovor i da Trampova administracija zapravo nije duboko zabrinuta zbog loših uslova rada širom sveta, onda je to, nažalost, simptom takozvanog „sindroma Trampove poremećenosti“. Trebalo bi da se pregledate.

Ne postoji mera koja bi mogla da ublaži nagomilane posledice ovog razaranja; nema subvencije ni ograničenja cena koje bi moglo da amortizuje tako snažan udar u samo srce svetskih energetskih transportnih pravaca i proizvodnje nafte.

Svi smo postali taoci režima u Sjedinjenim Državama koji svoju vojnu i ekonomsku moć stavlja u službu ega i neznanja; vezani smo za administraciju koja državom upravlja na isti način na koji nastupa i u svetu – u potrazi za političkim poenima, u igri u kojoj nijedan potez nije ni suviše sitan, ni suviše krupan.

Bilo da postavlja upozorenja ispred Smitsonijan instituta da su pojedini eksponati „netačni“, uvodi grube carinske mere ili uvlači čitav jedan region u rat zato što je mislio da će to biti lako i da će izgledati dobro – Tramp postupa krajnje nepromišljeno i lakomisleno, čas mu je dosadno, čas ga obuzima bes. Kao da je čitav svet igračka kojom može da se poigrava, odbaci je, pa je ponovo uzme, prodrma i gurne u novom pravcu.

A ništa ne ukazuje na to da će se to uskoro promeniti. Vezani za američku hegemoniju, svi mi brojimo novac, žrtve i sve veći danak koji svet plaća zbog izbora jednog jedinog čoveka i spremnosti karijerista i kukavica da ga podržavaju i omogućavaju mu da nastavi tim putem. Što sve to duže traje, to će se ti troškovi sve više pretvarati u pozadinsku buku naše svakodnevice, a ono što je nekada bilo nezamislivo iznova će postajati nova normalnost.

Rat s Iranom najopasniji je izraz tog procesa. Prividni diplomatski pomaci, pretnje konačnim i odlučujućim eskalacijama – sve je to ustupilo mesto sumornoj stvarnosti.

Skup i razoran rat, koji iz dana u dan preoblikuje geopolitiku, državne budžete i kućne finansije, ponovo je postao nova normalnost. Tramp je u zamci. Nije spreman da prihvati politički neprihvatljivu cenu mira. A račun, na kraju, plaćaju svi ostali.