„Tramp se plaši da će ga zadesiti sudbina Putina i Netanjahua“: Gardijan o „možda najalarmantnijem potezu“ administracije SAD

Sjedinjene Američke Države obustavile su finansiranje desetina međunarodnih institucija, ugasile USAID i povukle se iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama. NATO možda i dalje postoji na papiru, ali je Tramp jasno stavio do znanja da nema mnogo interesa da pritekne u pomoć bilo kojoj savezničkoj državi koja bude napadnuta.

Osnivanje Odbora za mir očigledno predstavlja pokušaj da se Ujedinjene nacije potisnu u drugi plan, piše u kolumni za Gardijan bivši urednik spoljnopolitičke rubrike lista Obzerver i dobitnik Orvelove nagrade, jednog od najuglednijih britanskih priznanja za političko novinarstvo i publicistiku.

Međutim, prošlonedeljna najava američkog Stejt departmenta da želi da „ciglu po ciglu“ razgradi Međunarodni krivični sud (ICC) možda je najalarmantniji Trampov potez do sada.

Ovo nije usputna objava na društvenim mrežama napisana kasno uveče, niti postoji mogućnost da će se Tramp predomisliti nakon razgovora sa nekim od saradnika. Uništavanje Međunarodnog krivičnog suda sada je zvanična politika Sjedinjenih Država, a administracija je spremna da preduzme izuzetno dalekosežne mere kako bi taj cilj ostvarila.

Države koje odbiju da se povinuju mogle bi da snose posledice. Stejt department je najavio „pojačan nadzor nad državama koje odbijaju da ospore lažni autoritet Međunarodnog krivičnog suda dok istovremeno koriste američku pomoć“, s posebnim naglaskom na zemlje koje „uživaju zaštitu američkog bezbednosnog kišobrana“.

To uključuje i Ujedinjeno Kraljevstvo, koje godišnje izdvaja nešto više od 15 miliona funti za rad ICC-a, što ga čini četvrtim najvećim donatorom, posle Japana, Nemačke i Francuske.

Sankcije i zabrane putovanja već su uvedene pojedinim sudijama i visokim zvaničnicima Suda, a sada će se na meti naći i drugi. Kako mi je rekao jedan od ljudi kojima su ranije zaprećene sankcije, njihove posledice mogu biti gotovo potpuna izolacija od savremenog života.

Lični bankovni računi mogu biti ugašeni, a pristup brojnim američkim aplikacijama i internet servisima – od Ubera do Booking.com-a – onemogućen. Čak mogu biti blokirani i imejl nalozi, budući da su Majrosoft i Gugl američke kompanije.

Za sam Sud to znači da mora da pronađe način da sačuva dokaze koji su ranije bili uskladišteni na Majkrosoftovim sistemima.

Kampanja Stejt departmenta obuhvata i saradnju sa državama koje nisu članice Međunarodnog krivičnog suda, što ukazuje na mogućnost da bi Sjedinjene Države po ovom pitanju mogle da sarađuju čak i sa Rusijom i Kinom.

Ne treba imati nikakvih iluzija – ovo je egzistencijalna kriza ne samo za Međunarodni krivični sud (ICC), već i za samu ideju međunarodne pravde. Najmoćnija država na svetu, koja sebe predstavlja kao lidera demokratskog Zapada, svrstava se uz diktatore i autokrate kako bi sprečila da oni koji su optuženi za genocid, etničko čišćenje i ratne zločine ikada budu izvedeni pred lice pravde.

Sjedinjene Američke Države imaju složenu istoriju kada je reč o međunarodnoj pravdi. Imale su ključnu ulogu u uspostavljanju Nirnberških procesa nakon Drugog svetskog rata, ali su veoma nevoljno ratifikovale Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju genocida. To su učinile tek 1988. godine, četiri decenije nakon što je Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila tu konvenciju.

Suština američkog stava oduvek je bila zaštita sopstvenih interesa, a ne principa. Za generacije američkih političara – pre svega republikanaca, ali i pojedinih demokrata – sama pomisao da bi sudije iz drugih zemalja mogle da sude američkim državljanima bila je neprihvatljiva. Ipak, sve do sada, uzastopne američke administracije uglavnom su prihvatale ideju međunarodne pravde iako često licemerno nisu želele da se ona primenjuje na njih same.

Sjedinjene Države odbile su da potpišu Rimski statut, kojim je 2002. godine osnovan Međunarodni krivični sud, ali nisu iskoristile svoj uticaj da spreče njegovo osnivanje. Godine 2005, u jeku genocida u Darfuru, dozvolile su da Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija usvoji rezoluciju kojom je ICC dobio ovlašćenje da istraži, a po potrebi i procesuira, osumnjičene za ratne zločine u Sudanu. Tokom mandata predsednika Džoa Bajdena, Vašington je takođe podržao nastojanja ICC-a da procesuira Vladimira Putina zbog navodnih ratnih zločina počinjenih u Ukrajini.

Za Donalda Trampa, međutim, Međunarodni krivični sud oduvek je predstavljao pretnju. Tokom svog prvog mandata uveo je sankcije zvaničnicima Suda nakon što je pokrenuta istraga o navodnim ratnim zločinima američkih vojnika u Avganistanu.

Kampanja protiv ICC-a dodatno je intenzivirana nakon njegovog povratka u Belu kuću prošle godine. Glavni tužilac Suda Karim Kan izdao je nalog za hapšenje izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, optužujući ga za ratne zločine u Gazi. Kao odgovor, Tramp je uveo nove sankcije protiv zvaničnika ICC-a, uključujući i samog Kana.

Međutim, problemi Suda ne dolaze samo spolja – deo njih potiče i iz same institucije. Dve žene, od kojih je jedna zaposlena u ICC-u, optužile su Karima Kana za seksualno zlostavljanje. Kan odbacuje sve optužbe.

Zaposleni u sedištu Suda u Hagu navode da je radno okruženje postalo izuzetno stresno. Jedan bivši visoki zvaničnik opisao je atmosferu u Međunarodnom krivičnom sudu kao „toksičnu“.

Postoje i ozbiljne zabrinutosti stručnjaka za međunarodno pravo i ljudska prava zbog dosadašnjeg rada Međunarodnog krivičnog suda. Sud je loše vodio mnoge od svojih najvažnijih slučajeva, uključujući postupke protiv Uhurua Kenijate i Vilijama Ruta, dvojice političkih protivnika koji su obojica bili optuženi da su podsticali nasilje nakon izbora u Keniji 2007–2008. godine.

Dok je ICC odugovlačio sa postupkom, svedoci su nestajali, a dvojica političara su udružila snage i zajedno izašla na izbore. Njihov izbor za predsednika i potpredsednika Kenije 2012. godine na kraju je doveo do propasti tog slučaja.

Sada se postavlja pitanje šta će „ostatak Zapada“ učiniti kao odgovor na Trampove napade. Najveći donatori Suda moraju ostati odlučni i ne podleći zastrašivanju. Ovo će biti prvi veliki test za Eda Milibanda, koji je prilikom imenovanja za ministra spoljnih poslova u ponedeljak rekao: „Suočavamo se sa periodom veće nestabilnosti i pretnji međunarodnom pravu nego u bilo kom trenutku od Drugog svetskog rata.“

Nesavršenosti Međunarodnog krivičnog suda nesumnjivo otežavaju njegovu odbranu. Njegove slabosti mogu biti uveličane i iskorišćene protiv njega, zbog čega njegovi prirodni saveznici mogu oklevati da stanu u njegovu zaštitu.

Ali upravo to je ono što mora da se dogodi. Čak i kada je loše vođen ili kada su pojedini slučajevi slabo pripremljeni, samo postojanje ICC-a može imati određeni uticaj.

Netanjahu i Putin će zauvek biti povezivani sa činjenicom da su bili optuženi za ratne zločine. Njihov prostor delovanja je sužen zbog mogućnosti hapšenja. Bivši predsednik Filipina Rodrigo Duterte nalazi se pred sudom, optužen za zločine protiv čovečnosti počinjene tokom svog „rata protiv droge“.

Upravo zato je Tramp toliko odlučan da ugasi ovaj sud, smatra Luis Moreno Okampo, prvi glavni tužilac ICC-a.

„Tramp zna da bi i on mogao postati meta nakon što napusti funkciju“, rekao mi je. „ICC je za njega velika prepreka.“

I to je još jedan razlog zbog kojeg je od presudne važnosti da Međunarodni krivični sud bude sačuvan. Postupci moraju imati posledice. Nakon međuizbora u Sjedinjenim Državama, Kongres kojim bi upravljale demokrate verovatno bi pokrenuo saslušanja i istrage o čitavom nizu Trampovih postupaka – od njegovih nejasnih poslovnih odnosa do upotrebe paravojnih formacija protiv sopstvenih građana.

Ali i ostatak sveta mora da ga pozove na odgovornost – bilo zbog bombardovanja brodova na Karibima, napada na školu u Iranu ili bilo kog novog užasa koji bi mogao da počini u naredne dve i po godine.

Kao što će Putin i Netanjahu provesti ostatak života svesni da pretnja hapšenjem može biti iza sledećeg ugla, tako se i Tramp plaši da bi to mogla biti njegova sudbina. Ne sme mu se dozvoliti da joj izbegne.