Zima je rano došla 1Foto: Luca Marziale / Danas

Zima je rano došla, a Vučićeva vlast je dočekuje čvršće ukopana u politički centar nego ikada ranije.

Vučić brani taj položaj koji mu omogućuje dobar manevarski prostor i prema spolja i prema unutra, i prema Zapadu i prema Istoku, delom zahvaljujući i greškama opozicije.

Koliko su te greške nepopravljive, ali i nerazumljive običnoj pameti, svedoči i zasedanje Narodne skupštine o Kosovu.

Iako se mnogi tome podsmevaju na opozicionoj strani, to pokazivanje fizičke izdržljivosti na tako banalnom nivou, da je Vučić po deset i više sati u stanju da izdrži raspravu bez odlaska u toalet i bez hrane, jeste važna poruka.

Poruka je usmerena ka svim biračima koliko je on u stanju da izdrži pritisak, svejedno što je ovde reč o pritisku ličnih bioloških potreba.
Vučić ima stečenu naviku za takve događaje, pre svega iz izbornih kampanja koje neprestano vodi, i prilikom kojih obilazi gradove i mesta u pratnji kamera satima razgovarajući sa biračima.

Opozicija još uvek nije našla ozbiljan način da mu iole uzvrati.

Ni jedan od njenih poslanika nije recimo ustao i rekao da ustupa svoje vreme za raspravu predsedniku, kako bi ga poštedeo trpljenja, i na taj način mu makar malo zaljuljao pijedestal najizdržljivijeg.

Ispoljile su se, umesto toga, sve besmislenosti opozicionog nastupa na aprilskim izborima.

Na prvom mestu, ta glupost da predsednici stranaka ne treba da budu poslanici kao što to ne treba da bude ni predsednički kandidat.

Da su u skupštinskim klupama bili u svojstvu poslanika Dragan Đilas, Vuk Jeremić i Zdravko Ponoš, drugačiji bi to parlament to bio, a i rasprava.

Logika koja ih je izostavila sa poslaničke liste svakako im ništa nije donela.

Koga je tada uopšte bilo briga da li su time Đilas i Jeremić skinuli teret „bivše vlasti kojoj je samo stalo do vlasti“?

Antivučićevski opredeljeni birači su očekivali da se desi nešto, a ne neko.

I u slučaju Ponoša takođe, sumanuta je procena da bi izgubio neke glasače samo zato što je na izbornoj listi za parlament.

Birači se uopšte ne upuštaju u takve nijanse u iole ozbiljnom broju, niti je jak opozicioni predsednički kandidat stvarno ranjiv po tom pitanju.

Uostalom kako je Tomislav Nikolić bio godinama i poslanik, on po tome nikada ne bi bio uspešan na predsedničkim izborima.

U odsustvu jakih opozicionih lidera, tako je naša Skupština u osvit rane zime, postala test Vučićeve fizičke izdržljivosti i oblikovala se kao mešavina ruske Dume i britanskog Parlamenta.

Autoritarnost koja „trpi“ demokratiju, što je politika u kojoj se čini da je moguće sve.

I da Vučić promeni ime SNS u Moja Srbija, kao što je upravo Emanuel Makron promenio svoju Obnovimo Evropu u Preporod. A sa novim imenom moguća je i vlada sa opozicijom ukoliko bude geopolitičke nužde.

Moguće je i to o čemu piše Zoran Panović – da se sprovedu ustavne promene kojim bi se vratilo monarhističko uređenje, da posle Vučića nema predsednika nego je kralj Filip Karađorđević.

A da se Vučić prestroji na kancelarski sistem, kao premijer u novom nizu mandata, potvrđivan kroz Skupštinu, baš onako kako je upravo pokazano.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.