Kako si, komšija? 1Foto: Nemanja Maraš

Neki viđeni ljudi sedoše pre koji dan i sačiniše Proglas za odbranu Kosova. Plan za reintegraciju. Dobro, nije baš da smo čuli plan, a i bolje: ima samo jedan.

A devedes’ deveta svedoči da ga ne bi sprovodili oni, niti njihova deca, nego svi mi ostali. „Idi na Kosovo pa vidi! Lako iz Beograda lupetati“, veli jedan od komentara na vest. Što se, avaj, može realno prigovoriti i gotovo svima nama ostalima. I tako ti ja, spadajući u sve ostale, krenem put Kosova.

Idro i Marko, Albanac i Srbin koji žive i rade u Beogradu, sedoše u kola s BG tablicama, namereni da popričaju sa Srbima i Albancima. Idro je iz Peći, pa zna situaciju. Ja sam odlučio da ne znam ni ono što (mislim da) znam, nego da odem i vidim.

Jer: granice, priznanja, nepriznanja i otpriznavanja nisu moja tema niti u mojoj moći; ono čime se bavim oduvek je mikrokosmos običnih ljudi, izgradnja pomirenja među komšijama što ih deli taraba.

Kako se to gradi mir? Reči mog drugara Milana, koji se decenijama bavi tom temom: „Odeš i pitaš svog komšiju kako je.“ Svi znamo šta se onamo desilo, ružnih priča onoliko. Pošao sam da vidim ima li i nečega lepog.

Moj drug Idro je novinar. Njegovi prijatelji su i Srbi i Albanci. Vole ga i jedni i drugi, jer je u svakoj situaciji bio na strani istine; od njega zaziru samo oni koji lažu, s ma koje strane bili. Toliko ga raje zna da rang-lista onoga što povezuje ljude glasi Idro, pa rakija, pa Nokia.

Granični prelaz. Lične karte, kod jednih pa kod drugih. Idro objašnjava zanimljivost: vrlo često se desi da na srpskoj strani rade Albanci, a na onoj drugoj Srbi.

U Prištini, koja po štimungu liči na Beograd ili Sarajevo, sedimo u Ulici rakije (da, stvarno!) u starovremskoj kafani kod čiča Martinija, Albanca. Njegovi sinovi već su preuzeli posao, ali on ustaje da nam lično napravi pljeskavicu.

Preko puta niče fensi objekat novopečenih buržuja; nudili su Martiniju silne pare da im proda posed – pa da ga sruše i ucakane u staklo-beton-stroboskope. Odbio je. Kad čuje odakle sam, srdačno mi se obrati na srpskom. Au, kaže, u Leskovcu odličan roštilj. A tvrdi i da je Dua Lipa kod njega prvi put srknula rakiju.

Sledećeg dana, snimamo TV emisiju „Perspektiva“; u ulozi smo moderatora. Učesnici: albanski i srpski studenti; gost: Kurti, premijer. Omladina ima priliku da mu postavlja pitanja. Kada mu se obrati neko od Srba, Kurti odgovara na srpskom. Ne veruj političaru, je li, ali fin gest.

Jedna učesnica pita ga o tome kako je vlada tako stravično podbacila: desio se slučaj silovanja, a pohapšeni su aktivisti koji su protestovali. Da, kaže Kurti, svi smo podbacili. Spomenuti zločin počinili su Albanci nad Albankom; učesnica koja je otvorila temu je Srpkinja.

Petar iz Gračanice, takođe učesnik, kaže da je došao da čuje da li makar vršnjaci Albanci na Kosovu žive bolje. Ali problemi su isti koje smo, radeći emisiju, čuli svuda u regionu: nezaposlenost, korupcija, odliv mozgova. Ko misli da nas ništa ne spaja, grdno greši.

Petar me sutra vodi u Gračanicu. Pričam s ljudima. Nikome se ne ratuje i boje se da budu gurnuti u to. Žele da ostanu na Kosovu, ali da žive bolje. Tišim tonom spominju javnu tajnu kako se to ostvaruju oni izborni rezultati kojima vlast u Beogradu tako rado maše.

O manastiru nam priča Sergije, mlad momak iz Trebinja. Unutra s poštovanjem kročimo i Idro i ja; on je Albanac, a ja se ne deklarišem kao vernik, iako mi ideja o Bogu nikad nije bila strana. Malo je reći da je manastir predivan i da se ima šta videti. Bitnost: tu kod našeg sveta nećete naći turbo-pravoslavlje kao ovde.

Naprotiv: pitomost, skromnost, ponositost lišena gordosti. Petar mi kasnije pokazuje i Malu Gračanicu, mauzolej koji preslikava manastir. Posvećen je jednom ubijenom dečaku. Porodica je htela da se sveti; stric Ratko Popović, pisac, kazao je da osveta ništa dobro neće doneti, bolje da dečaka učine večnim. Tako je izgrađena Mala Gračanica.

Pred Domom kulture su golema slova, reč MISSING popločana slikama lica nestalih tokom rata: Srba, Albanaca, Roma, svih. A to veče bila je izložba radova romske dece. Jedan mališa pokazuje nam ko je šta radio; „Petare, Petare, vidi“, kaže ushićeno.

Uveče na žurki upoznajem Merimu, Albanku koja je tu sa svojim prijateljima Srbima. Tokom rata je sa svojima iz Prištine izbegla u Sarajevo. Sada su u Prizrenu.

Sve u svemu: problema i tenzija ima, ali vrlo ima i života. I lepih priča.

A čuo sam i ovu: pošlo, onih godina, selo na selo, Srbi i Albanci. Izađu napred vođe. Pitaju jedan drugoga: „Jesam te nekad uvredio?“ Ne. A neko od tvojih nekoga od mojih, i obrnuto? Ne.

Ne znam jesu li se rukovali, ali nisu se potukli.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.