A sad, normalizacija nenormalnog!

Kao što ne znamo koja je sila navela predsednika da raspiše izbore odmah posle katastrofe koju je njegova nacionalna politika doživela u Banjskoj, možemo samo da nagađamo da li svedočimo izlaznoj strategiji režima.

Šta se kralo, kralo se. Šta se bahatilo, bahatilo se. Skoro sve što je moglo da se iscedi iz Srbije, isceđeno je.

Ponižavajući i žestoki strani pritisci, poput onih posle Banjske (koji su po raspisivanju izbora misteriozno stali), mogu se tumačiti kao da je sudija svirao kraj.

Nasuprot režimskoj kilavoj kampanji, nalazi se ubedljiva kampanja ProGlasa i skoro svih opozicionih aktera, a bilo je i nekoliko paranormalnih medijskih pojava, poput Ćute na Hepiju i Vučića u NIN-u.

Koliko je pametno sejati laži kod Miće Ćulibrka pred kraj kampanje, u novinama u kojima će te Dušan Petričić upropastiti u karikaturi. Neko će tvrditi da ni ovo nije slučajno.

Može li Srbija posle ovog izbornog procesa da se normalizuje?

Evo kako bi ta gorka pilula mogla da izgleda: opozicija osvaja Beograd, dolazi do krize oko sastavljanja republičke vlade (SPS ne bi baš da sprovodi Ohridski sporazum), a dok „tehnička“ vlada priprema nove izbore, popularnost pobednika na beogradskim izborima buja, nalik DOS-u, posle petog oktobra, 2000.

Ne samo Novi Sad, Niš i beogradske opštine, verovatni raspad SNS omogućiće im da osvoje i mnogo više.

Profesor Miodrag Jovanović je u prošloj epizodi DLZ istakao da mnogi „obični“ ljudi, zaposleni u javnim preduzećima širom Srbije, ne treba da se plaše revanšizma. Sad je prilika da otkažu poslušnost SNS-u.

Znam, ima vas koji mislite da postoji nalazište u kom čuče milioni nekih novih ljudi, koji bi od Srbije napravili Švedsku. Ne postoji.

Najveći srpski politički rezervoar su oportunisti i preletači, koji su trenutno u SNS, gde vladaju zna se kakva pravila, a sutra će rado biti bilo gde, pod nekim novim pravilima.

Opozicija, a u ovom scenariju buduća vlast, taman je kratka za onoliko članova i odbora, koliko ih ima SNS.

Mogu i drugačije da maštam.

Vlast će brutalno pokrasti glasove 17. decembra, što će nas naterati da pobedu u Beogradu branimo na ulici.

Pa vodeni topovi, pendreci, suzavac, jalovo međunarodno posredovanje, dok čekamo da ekstremni desničari pobede na izborima u EU i da se u Americi povampiri Tramp.

Ima i gorih scenarija. Ima li ih, zaista?

Srbija je svoje rezerve najgorih scenarija potrošila trećeg i četvrtog maja.

Strašno je što su možda upravo ti zločini bili karika koja je nedostajala da počnemo da razmišljamo o našoj zemlji kao o društvu koje ne samo da može, već mora postati normalnije.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.