Ajmo, Vuline, polako 1Foto: Miroslav Dragojević

Dosta je, legendo. Nemoj više.

Nemoj više da nas braniš, nemoj ništa da radiš. Uradio si i previše.

To jest premalo. To jest, ništa. To jest, svašta. Au, pa ti si bio nadležan i za Kosovo.

A bio si i ministar za rad, socijalna i boračka pitanja. Ko se toga još seća.

Kao i svaki drugi muškarac, čovek si pokušao da postaneš u vojsci, i to dok si bio tamo ministar. Služeći vojni rok u trajanju od dve nedelje. Pa i kraće. Mimo svih pravila.

Oblačio si uniformu, iako si civil, specijalno krojenu za tebe, opet mimo svih pravila. Smejalo ti se i staro i mlado, jer znali smo da nećemo verovatno više nikada ratovati, ali smeh je prestao kada si postao ministar policije.

Sa te pozicije si slao opasne poruke, političkim neistomišljenicima da ćeš ih hapsiti, pripadnicima drugih nacionalnosti da ćeš „srpski svet“ praviti, tvoja policija i parapolicija čuvaju kao svoje majke tvoje grafite Ratku Mladiću, špijunirao si ruske opozicionare i potkazivao ih Putinovom režimu, čime si počinio akt veleizdaje, a i uniformice si opet nosio. Posebne, za tebe krojene, kad se isprsiš, sve da puca.

Neko je u međuvremenu i tvoj posao radio, pa te je tako jednog jutra probudila Jovanjica, a drugog hapšenje klana Belivuk. Slučaj je hteo da si baš na Jovanjici, odeven kao Super Mario, okopavao i brao tamošnje poljoprivredne proizvode („Ovako se ne piše reč paradajz, a i ne izgleda ovako“), pa si se onda vadio kako je vutra bila ovakva a ne onakva, ukopavajući sebe i sve oko tebe, sve dublje i dublje.

Pripadnici klana Belivuk govore kako si baš ti bio zadužen za mašinu za mlevenje ljudi u Ritopeku, a ono za šta si svakako bio zadužen je da prvi, mljackajući sladostrasno, pokazuješ slike odsečenih nogu i ruku na televiziji sa nacionalnom frekvencijom u vremenu predviđenom za crtani film.

Tvoji javni nastupi su u poslednjih godinu dana postali štetni i za gledaoce i za tebe i za tvoje prijatelje i partnere. Mekanoga glasa i izbečenih očiju lupetao si koještarije i lupetao i lupetao i tvoj najveći problem, a i naš, jeste upravo tvoj predugački jezik, koji ne možeš da obuzdaš čak ni sada kad si završio karijeru.

Bulaznio si o stranim službama koje ne žele da budeš ministar, bivši predsednički kandidat aludirao je da nećeš postati ministar jer moraš na odvikavanje, a mađarski pas za pronalaženje narkotika bio je sasvim jasan, rekavši: „Av, av“ čim si mu prišao. Ono po čemu ćeš nama ostati poznat, a, verovatno jednog dana postati poznat i pravosudnim organima, jeste „tetka iz Kanade“, koja ti je dala pare da sazidaš kućerinu u kojoj se baškariš.

Prekini da brbljaš. Zaustavi se. Više nije vreme za javno graktanje.

Sada je vreme za tihovanje i razmišljanje.

Šta dalje raditi. Kuda pobeći. Kako tamo živeti.

Bez kamera. Bez moći.

Bez nas.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.