Foto: Aleksandar RoknićPre i posle bazena presvlačili smo se u svlačionici. Bila je zajednička, nije bilo kabina, tako da su svi zajedno skidali gaće i gledali jedni drugima u polne organe. NJih nekoliko se toliko oslobodilo da su se jurili unaokolo, šljapkajući se međusobno po dupetima. Većini, a ni meni, takve igrarije nisu prijale. Oblačenje je uglavnom bilo ekspresno. Studenti bi skinuli kupaće gaće, na brzinu navukli gaće i pantalone i pobegli iz svlačionice.
Nisam hteo da mi primitivna atmosfera slomi duh, pa sam se presvlačio natenane, opasan peškirom. Ostali su me prvo s podozrenjem gledali, no ubrzo se čak nas desetak presvlačilo pomoću peškira. Jednog dana, skidao sam kupaće gaće i navlačio bokserice. Na vešalici pored moje bile su stvari Pere iz Svrljiga. Naišao je i uputio mi depresivni osmeh. Odgovorio sam mu normalnim osmehom i nastavio s presvlačenjem.
Pera je ogrnuo peškir i počeo da skida kupaće. Skinuo ih je. Dohvatio je obične gaće sa vešalice, a one su mu ispale na pod. Sagnuo se da ih dohvati, a kad se ispravio, spao mu je peškir. Sasvim slučajno, pogledao sam među njegove noge. Tamo nije bilo gotovo ničeg. Progutao sam knedlu. Inače izbegavam da gledam u penise, ali Perin ne bih uspeo da vidim čak i da sam se trudio.
Bio je mali, veličine smokija. Ma kakvog smokija, polovine smokija! Pogledao me je pravo u oči, tužniji nego ikad. Skrenuo sam pogled i nastavio da se oblačim kao da se ništa nije desilo. Bili smo okrenuti ka zidu, tako da sam jedino ja video Perinog minijaturnog vršnjaka. Brzo se obukao i istrčao iz svlačionice. Nekoliko minuta skupljao sam hrabrost da izađem, pretpostavljajući da ću ga zateći u holu, kako sa ostalim studentima i studentkinjama, plivačima, plivačicama i poluplivačima, fenom suši kosu.
Njega tamo, međutim, nije bilo. Bila je zima, padao je sneg, a Pera je očigledno pobegao sa Taša mokre kose. Više nikada nije došao na bazen. Izvadio sam fen iz ranca, uštekao ga u zid, osušio kosu, malo gledao ribe, koje su u svojoj uobičajenoj odeći bile mnogo manje privlačne nego u kupaćim kostimima, stavio vunenu kapu na glavu i krenuo kući. Usput sam kupio pivo.
Peru sam sreo samo još jednom. U maju, na krosu, na Adi. Trebalo je otići na tu glupost i uzeti potpis da bi se overio semestar. Stajali smo i smejali se jednom kolegi koji je usred trke izleteo sa staze, čučnuo i počeo da kenja kraj drveta. Sedam hiljada studenata trčalo je na dvadeset metara od njega. Mi smo se drali i upirali prstom. Onda sam krajičkom oka ugledao Peru iz Svrljiga, koji je stajao desetak metara od nas i gledao čemu se smejemo. Susreli su nam se pogledi, ali on je već sledeće sekunde nestao u masi koja je trčala ka cilju.
(Priča je napisana 2001, objavljena u zbirci „Priče s dijagnozom“, 2015. Posebno prerađena za „Danas“)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
