Dva santimetra, prvi deo

Studentima Univerziteta Beogradu na raspolaganju su bili sportski centri Tašmajdan, Bežanija, Pionir i Vračar. Fizičko se upražnjavalo dvaput nedeljno: jednom na bazen, drugi put u salu. Progledali su mi kroz prste i dopustili da oba puta tokom nedelje idem na plivanje. Razlog mog entuzijazma bio je jednostavan: koleginice u kupaćim kostimima. I da se triput nedeljno išlo na bazen, ne bi mi teško palo.

Prvog dana, obavili su test: jedan po jedan, uskakali smo u bazen i preplivavali ga po širini. Na drugoj strani stajao je profesor i određivao ko je plivač, a ko poluplivač. Iako sam bio ubeđen da plivam kao car, proglasili su me poluplivačem. Posle toga, bazen su podelili na tri jednaka dela: skroz levo bio je deo namenjen plivačima, u sredini su bile plivačice, a desno poluplivači oba pola.

Plivače su profesori nemilice gazili. Prvo su preplivavali pet širina bazena slobodnim stilom. Zatim, pet leđno, a onda pet širina prsno. Posle su išle dve širine leptir stilom, a ko ne može, četiri širine slobodnim stilom. Ni plivačicama nije bilo ništa bolje. Jedva su se videle od pene koju su dizale plivajući od jednog do drugog zvuka pištaljke.

Kod nas, poluplivača, profesor je sedeo na ivici bazena i čitao novine. Pošto ih je odložio, rekao nam je kako tog dana imamo zadatak da preplivamo dve širine bazena kako znamo i umemo. Otišao je, ne proverivši da li uopšte pokušavamo da izvršimo zadatak. Muvali smo se po vodi, plutali pokraj ivice bazena i čekali kraj časa.

Na bazenu sam uspeo da sklopim nekoliko poznanstava. Bili su smešni i jedva se održavali na vodi. „Ekipu“ smo činili Pera, Mika, Laza, Đole, LJuba i ja. Oni su bili iz Petrovca, Užica, Čačka, Svrljiga i Zaječara, a ja sam živeo dve ulice ispod Taša. Dani su prolazili, a naši trbusi se povećavali. Salo je plutalo po vodi, bez po muke smo se odrađivali poluplivački trening.

S jednim od kolega postao sam blizak. Pera iz Svrljiga. Znao je milion dobrih viceva, od kojih su moji prijatelji, kojima sam ih prepričavao, zamalo umrli od smeha. No cela njegova pojava bila je obavijena velom tuge. I kad bi se smejao, to je izgledalo tugaljivo. „Zašto si sjeban?“, pitao bih ga, a on bi samo slegnuo ramenima. Često bi se odvojio od ostatka naše male bande, otplivao nasred našeg dela bazena i desetak puta uronio u vodu.

(Kraj u sledećem broju. Priča je napisana 2001, objavljena u zbirci „Priče s dijagnozom“, 2015, posebno prerađena za „Danas“)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.