Foto: Radenko TopalovićOd generalštaba je stigla molba državnom vrhu da se hitno uvede obavezno služenje vojnog roka, jer nam je rezervni sastav praktično nepostojeći.
Šta ćemo da radimo ako nas sutra napadnu, udruženim snagama, sa svih strana, što nije nemoguće, imajući u vidu pravedničku, državotvornu i prkosnu politiku našeg rukovodstva.
Jedina loša strana ovog apela je to što možda nije iskren, nego žvaka za budale, da se ne bi mnogo primetile kosovske tablice koje slobodno lepršaju Srbijom, kao i kosovski pasoši koji slobodno lepršaju Šengen zonom, pa i Španijom, koja ih od pre neki dan priznaje.
Ukoliko je ovo spin, sram vas bilo, igrate se tananim osećanjima mladih patriota, koji jedva čekaju da uzmu pušku u ruke i iz nje pripucaju.
Generalštab je tražio četiri meseca, po meni je to malo.
Četiri godine bi bilo sasvim okej, a i u skladu sa istraživanjima javnog mnjenja, koja govore da je preko polovine naših mladih junačina željno obaveznog služenja vojnog roka.
Osim visokog morala, tu je još puno prednosti obaveznog četvorogodišnjeg boravka u kasarni, a ako su baš zapeli i kraćeg.
Pre svega, ušteda. Jedna usta manje na određeno vreme znače puno za porodičnu potrošačku korpu. Pa onda ispraćaj. Svadbe, sahrane, krštenja, sve sama veselja, ali je nešto falilo ovih godina.
Tako je, to su ispraćaji u vojsku. Ako je deda živ, imaće ko da prepričava služenje vojnog roka u Kavadarcima 1981, a na pitanje kako je bilo u ratu s Hrvatima žaliće se na muke oko gihta koji ga je strefio 1991. a prošao je tek deset godina kasnije.
Tu će biti i drugi deda koji će prepričavati kako je služio u brdskoj artiljeriji u Doboju 1979, a u rat, jebiga, nije mogao, jer je baš tad morao tetki lek u London da odnese. Slabu tačku u novom vojnom poduhvatu čine očevi, stričevi i ujaci.
Neki od njih javno, kukavički, na Fejsbuku, već izjavljuju: „Neću vam dati mog malog Milančeta, skotovi!“
Ko te bre pita. Mali Milanče jedva čeka da ode u kasarnu i tamo, zajedno sa još 30 regruta, u spavaoni prdi pod ćebetom, kojim su ga neposredno pre prdenja ćebovali.
Da se vratimo na ispraćaj. Otac, jakako, neće moći da drži govor, jer je vojsku služio u vrtiću na Zvezdari, a stric u biblioteci u Zemunu.
O ujaku da ne govorim. Znate kakvi su ujaci. Užarenih očiju, naliven šljivovicom, prići će budućem regrutu i urlati kako treba starešinu da poljubi u usta i odmah će ga vratiti nazad.
„Sve, samo ne kasarna!“, dernjaće se ta kukavica, poznat u porodici kao onaj što voli da troši i da pozajmljuje.
Ne želite momci da budete kao ujka, zato i želite da idete u vojsku.
Svim srcem sam uz vas, naša hrabra mladosti. Idite i za mene. Mislim, hteo sam ja, reko’ dajte mi pušku, ali oni mi nisu dali.
Zašto, ni danas mi nije jasno.
Srećan sam, međutim, zbog vas, deco.
Dobićete šta ste tražili i zaslužili.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
