Nacionalna šizofrenija 1Foto: Miroslav Dragojević

S koje god strane da uđeš u Srbiju, uočljivi su simptomi mnogih oboljenja ove zemlje.

Ovog puta, bilo je to iz Mađarske, baš u danu kada je obolelu Srbiju posetio oboleli sultan naših severnih komšija.

Čak smo se mimoišli s njim, dok se vraćao sa druženja s obolelim firerom, troja crnih kola, ništa spektakularno.

Na ulazu u Srbiju neobičnost. Mađarska policija otvara gepeke i traži saobraćajne dozvole. Srpska policija i carina – kežual.

Mutan pogled oči u oči i nadrkano mrmljanje umesto „Srećan put“.

Neko vreme sve deluje normalno. Ali, onda, blizu Novog Sada, sa desne strane puta, iskoči jezivi bilbord, sa dve glavudže, levo Boškićeva, desno Putinova, uz poruku večitog jedinstva sa Rusijom.

Da li je ovaj marketing ostao od izbora, ili je svež, ne znam. Deluje sveže i zastrašujuće, pa sam, vrišteći, umalo očešao središnju bankinu.

Nešto dalje, opet zdesna, ponovo glavudže, desno Boškićeva, levo, ček da vidim, ups, kamion, ko je bre ovo, ups, autobus, jel to Deda Mraz?

Jel to vaskrsli Čiča?

Nije, to je ‘ladno Nestor, a poruku u sredini bilborda nisam uspeo da pročitam.

„Najsmešniji virus“?

Ima li jednog normalnog bilborda u ovoj zemlji haosa i bezumlja?

Eno ga!

„Mir, stabilnost Vučić“!

S leve strane auto-puta, kanda se ubuđao, nisam stigao pažljivije da osmotrim, jedna roda koja je čučala na banderi podsetila me je na to da su ovde životinje jedina normalna živa bića.

U jednom mestu neposredno pre Beograda, jasno vidljiva oznaka za kupleraj, o kojoj mi je pričao gospodin taksista pre nekog vremena.

Zaista je tu.

Pitao sam ga tada ko drži kupleraj na tako uočljivom mestu, a on mi je odgovorio: „Ehe he, buraz, idi pa pitaj. Ja samo vozim mušterije.“

Odjednom, na samom ulazu u Novi Beograd, prepade me bilbordčina s desne strane, sa srpskom i ruskom zastavom upetljanim u čvor, između kojih piše „tugedr forever“ ili „s nama u nuklearnu propast“, nisam siguran, znate i sami kolika je tu gužva u saobraćaju.

Stigao sam ipak da vidim da je sponzor ovog čuda Gazprom, što me je malo smirilo.

Preko cele desne strane Geneks kule prućio se Nikola Jokić, MVP, nisam skapirao da li je to reklama za njega lično ili možda stelt marketing za Aleksandra Vučića, koga MVP otvoreno podržava, nisam se baš ni potresao, jedan je MVP, pa sam nastavio dalje ka grotlu pakla.

Beograd na vodi. Bog te mazo, koliko je odvratan.

Ovo odavno više nije moj grad.

Da se ne bih ispovraćao, skrećem pogled, ali s desne strane uočavam simbol našeg jada, bede i bolesti – srpsku zastavurinu, razvučenu preko lešine BIGZ-a.

I sama prljava, poput objekta preko kog je razvučena, zastava kao da kmeči: „Ovo je Srbija i dalje! Pomalo! Još uvek! Verujte, bez šale! Srbija, Srb…“ i onda sam se ispovraćao u kesu koju držim u kolima za te namene i nastavio ka Autokomandi.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.