Pravi taksista u pravi čas 1Foto: Miroslav Dragojević

Taksista, crnac, desetak godina stariji od mene, nakezio mi se. Ja sam mu uzvratio osmehom, ušao na zadnja vrata i rekao ime hotela. „Ah, Siti of Sin, to je ludo mesto, šefe“, rekao je. „I ja sam tako čuo“, prihvatio sam konverzaciju.

„Odakle si? Nisi iz SAD?“ „Iz Srbije sam“, rekoh. „Šta? Gde je to?“, iznenadio se. „U Rusiji?“ „Nije baš. Južnije je. Svakako je u Evropi.“ „A u Evropi! Bio sam ja u Evropi! U vojsci!“ „Stvarno? Kul.“ „U Nemačkoj, ja mislim, tako nešto. A šta ćeš da radiš u Vegasu? Da se kockaš?“

„Ne, došao sam ovde na Big Boj konferenciju“, ispalio sam oprobani adut. „Ne seri! Ti si u Big Boju!“, okrenuo se ka meni, presrećan. „Da, ja sam urednik, u Evropi.“ „Koliko je to samo kul! Vidi ovo!“, nabio mi je pod nos mobilni, koji je izvadio iz levog džepa majice. Na ekranu je bila gola riba. „Vidi, vidi“, premotao je još nekoliko slika, na kojima su takođe bile gole ribe. „Ako hoćeš bilo koju od njih, samo mi se javi. Mogu da ti sredim u roku od deset minuta!“, objavio je ponosno.

Taksista je, dakle, bio makro. Ako sam imao makar malo sreće, bio je i diler. „Ne, ne, nisam u fazonu. Ali jesam u jednom drugom fazonu.“ „Šta, hoćeš tipove?“, sneveselio se. „Tipove ne držim.“ „Ne, ne, hoću nešto da šmrčem.“ „A to! Nikakav problem! Ostaviću ti broj mobilnog, pozovi me u bilo kom trenutku i nabavićemo šta god ti zatreba.“ „Sjajno. Baš mi je drago“, potapšao sam ga srdačno po naslonu sedišta.

Zaustavili smo se na semaforu i ja sam tek tad obratio pažnju na to gde sam. Sve je blještalo. Zlatno, srebrno, crveno, plavo, zeleno. Čak su i palme, kraj kojih su milela ogromna kola, blještale. Dok sam blenuo kroz prozor, moj diler je zapisao broj mobilnog na poleđini svoje vizitkarte i dodao mi je. „Na ovaj broj me zovi. Nikako na onaj drugi.“ „Okej. Zvaću te.“ „E, strava. A kako ti je ime, da znam kad me budeš zvao.“ „Marko.“

„Marko. Kul. Kao Mark, samo sa ‘o’?“ „Baš tako.“ „Marko, ja sam DŽef, drago mi je što smo se upoznali“, pružio mi je desnu šaku da se rukujemo. „Takođe, DŽefe.“ „Evo, stigli smo“, rekao je zatim, a ja sam otvorenih usta gledao u crnu grdosiju od hotela kojoj smo se približavali. Zaustavili smo se kraj velikog mermernog lava, a lakej mi je otvorio vrata. Račun je iznosio dvadeset i tri i po dolara, a ja sam taksisti DŽefu dao trideset. „Hvala, Marko. Zovi me!“, doviknuo je i dodao gas. Zbog priliva kola, na tom mestu nije bilo zaustavljanja dužeg od pet sekundi. „Izvolite, gospodine“, bavio se sa mnom taj tip crne zalizane kose, tetovažama na obe ruke i bubuljicama na mlađanom licu. „Da vam ponesem torbu?“ „Ne, hvala.“

(Dragi Veso, počivaj u miru. Dragi čitaoci, odlomci iz romana još dan ili dva, dok mi se ne vrati smisao za humor.)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.