Prvi septembar

Kao što znate, ovoj temi možemo pristupiti na više načina: cinično, tako što ćemo se posrati po vaspitno-obrazovnom sistemu, pljuvati nastavni kadar i smejati se malim čudovištima, na putu u jedno veliko ništa; srdito, tako što ćemo sebi priznati kako se režim koji je od nacista pozajmio slogan „Za našu decu“, zaista pridržava tog slogana, kad se ima u vidu kako su nemačka deca prošla 1945…

… ili ipak ovako: Braćo i sestre, verujte, bez šale, iako nema nijednog razloga da se s pljuvanjem prestaje, štaviše, razum govori da treba pojačano otvoriti verbalnu baražnu paljbu po svemu što ne valja, a ovde ne valja ništa, danas to neću da radim.

Prvi septembar je. Svako od vas iz zagrade na početku teksta, svake godine, iznova spoznaje koliko je taj dan poseban. Najpre osetite da nešto nije u redu, tačnije da je mnogo bolje nego što bi smelo.

Okrećete kanale, čitate vesti, totalni pakao, ali onda skontate – ah, da, prvi septembar je.

Ne morate da opazite nijednog đaka kako mili ka školi, a na leđa naprtio torbu tešku sto sedam kila, u kojoj su sve knjige i sveske iz svih predmeta, jer ko zna kakav će biti raspored časova, najbolje je sa sobom poneti sve.

Ima i onih koji će u školu od početka do kraja školske godine ići samo sa jednom sveskom, igrajući se sa padanjem na popravni, padanjem godine, kečevima, neopravdanima i ukorima, uvereni, često pogrešno, da će iz te igre izaći kao pobednici.

Dovoljno je da otvorite prozor i odjednom ćete ogladneti, ali neće vam biti do teleće glave u škembetu, već do sendviča, sačinjenog od dva parčeta hleba, među kojima su se stisli salama, margarin, šunka, puter, margarin, kiseli krastavci, u zavisnosti od toga koliko je ko od vas mator.

Ili čips, jebo vas on. Ili prženice. Kad ste poslednji put jeli prženice? Ne one vaše, što uvek zagore, već kevine, pardon, mamine.

Keva i ćale ne postoje prvog septembra, tog dana postoje samo tata i mama. Čak i ako nisu više živi.

Ko ima sreće da mu je majka živa, odmah da je zvrcne: „Kevo, pardon, mama, upao mi je prvi septembar na gajbu, spremaj prženice.“

Onda u kola i pravac do mame.

Vreme je prvog septembra uvek idealno, čak i kada oluja ruši drveće.

Prvog septembra čak i najgora ljudska gamad deluje milije, da, da, čak i Vučić i Branko Kockica, dobro možda ne baš Kockica. Dobro, ajde, i Kockica, rekli smo da nema pljuvanja.

Šta je to tako čarobno u prvom septembru? Pre svega, braćo i sestre, nema škole! Gotovo je! Odavno! Setite se samo te strave i užasa, tog početka beskrajnog terora nad malenim vama!

Ako imate decu, kad prvog septembra zakukaju, ispalite onu staru dobru: „Ja sam svoje škole završio.“

Prvi septembar ostao je samo uspomena, a što vreme više odmiče, ta uspomena je sve lepša, a taj dan sve divniji. Klincima saučešće.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.