Režija straha

„Tako je!“, nastavim šalu, „Zbog mog sestrića i njegovih smatranja!“

Iako je ovo trebalo da bude samo šala, razmišljam – evo – o toj šali, celih nedelju dana… Zapravo, lažem! Razmišljam o uređivačkoj politici lista Danas i večnom pitanju: kakav je ovo svet?! Razmišljam o strahu. I o režiji straha, u kojoj statiramo, toliko dugo, da više ne mogu ni da se setim: kad je počelo i ko je počeo prvi?

Kod Kesića gledam prilog nazvan „Atentat show“. U prajm-tajmu ružičaste televizije prikazana je specijalna emisija pod naslovom: „Atentat na Vučića“… I pitam se: gde je, šta radi „kontroverzna“ naslovna NIN-a, sa onom fotografijom, uslikanom na Sajmu oružja?

Jer, ako je to bio skandal i „promocija atentata“, šta je onda emisija „Atentat na Vučića“ i šta se događa, u našim glavama, kad nam pred očima bljesne ovakva špica… Nekoliko puta za veče, između blokova reklama, za proizvode, koje i tako nemamo čime da kupimo.

Ali, ono što imamo, to su razlozi za strah!

Prošli smo kroz dve godine globalne paranoje od fizičkog kontakta, okupljanja, šipke u tramvaju i „nevidljivog neprijatelja“. Na televiziji su rekli da – ako volim svoju majku, više ni u ludilu, ne smem da je grlim… i zovite me budalom, ali evo je treća godina otkako rođenu majku grlim isključivo „taktički“ – pazeći da moje lice, ne bude okrenuto ka njenom. A i to ne baš svaki dan!

Četiri vakcine i preležan kovid malo su, ali ne sasvim, relaksirali ovaj strah. Jer, čim su na televiziji rekli da smemo da se grlimo, rekli su i da počinje treći svetski rat. Počele su najave „najteže zime od ’45“, dojave o bombama u školama, nestašice šećera i mleka, a zatim inflacija i novo ratno profiterstvo, oličeno u orgiji kriminala na tržištu nekretnina.

U nekoliko meseci, šezdeset posto mojih prijatelja, našlo se na ulici, u histeričnoj potrazi za četiri zida, nad kojim stoji nekakav krov. Nebitno da li prokišnjava. Nebitno gde. Nebitno kakvo je grejanje i da li ima bubašvaba… pa, isto onako ko što smo se nekad pitali za zdravlje, sada se pitamo: jel znaš nekog ko negde izdaje nešto?!

„Najgore je studentima“, čujem svuda. I klimam glavom, jer naravno – mladima je uvek teško. Pa, ipak, mislim da je za nijansu gore mojim vršnjacima, prinuđenim da se sele iz stanova, u kojima su godinama pravili dom, za svoju decu. Ispada da je spašen onaj ko je već nešto nasledio. Dakle, zavidi se onima čiji su roditelji već pokojni.

Ako to nije vaš slučaj, sestre i drugovi – šta da vam kažem?! Niste ih dovoljno grlili u toku pandemije!

Okej, ovo je baš loša šala… Uostalom, poslednjih dana – takve su sve!

I kao da nije dovoljno što se plašimo za život, zdravlje… što nam je humor pocrneo, što se plašimo zime, rata, gladi i beskućništva, država na tu vatru dodaje još malo ulja: HAJDE DA SE PLAŠIMO SVEGA!!!

Nisam redakcija Danasa. Jesam delom, nisam cela… pa, ipak ne mogu da se setim kada sam poslednji put, otvorila svoj inboks na nekoj društvenoj mreži, a da me tamo ne sačeka preteća ili uvredljiva poruka. Kad je u pitanju poštansko sanduče, na „fizičkoj“ adresi, tamo je sasvim dovoljno što me čekaju računi. U obe varijante, stiže me stari, dobri napad panike: slabost, mučnina i zujanje u ušima…

U svakom slučaju, čvrsto sam uverena, da oni koji prete redakciji Danasa – nikada nisu čitali Danas.

Stil u kom je ono preteće pismo napisano, mnogo je sočniji, začinjeniji i pridevima bogatiji, od ovog „pristojniti“ lista, kome prosek opšte pristojnosti kvare samo kolumnisti iz redova književnika.

Stil u kom je napisano preteće pismo redakciji Danas otkriva liričku školu epistolarne književnosti, koju već godinama promoviše ružičasta televizija i njoj srodni mediji: zabavniji, sočniji, začinjeniji i pridevima bogatiji od našeg pristojnog lista.

Sem toga, prilično sam sigurna da teroristi ne pišu pisma. Onaj ko ovu predstavu režira, neće nas pobiti kišom metaka, već nas lagano truje mržnjom i drogira strahom… Pa, dok ne pocrkamo. Od srca, usled sve češćih napada panike… Ili, dok se – izbezumljeni, ne porokamo među sobom.

Nemam rešenje za opštu paranoju, ali imam recept za anksiolitike. Idite da vam to neko pogleda, pa ćete dobiti i vi, jer ovde odavno nema zdravih. Samo nepregledanih.

Sem toga, imam i jedan pouzdan life-hack: ne otvarajte pisma sa nepoznatih adresa. Isto se odnosi na tabloide i najveći broj TV kanala. Jer, ono što niste videli – ne može ni da vas uplaši!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.