Foto: Miroslav DragojevićJesen u mom kraju, ukratko. U septembru, đaci se vraćaju u školske klupe. U boljim kućama, stavlja se zimnica. Počinju jesenji festivali: Bitef i Bemus (moja nastavnica srpskog u osnovnoj, mnogo je volela kad pomenemo festivale, pa mi je to ostalo – kao trauma iz detinjstva), a nevladine organizacije posvećene zaštiti ljudskih prava, pokušavaju da organizuju Nedelju ponosa. Nikada ne znamo da l’ će im uspeti i to je ono što naše septembre čini dinamičnim. I dramatičnim. Napeto pratimo situaciju, iz dana u dan.
Mediji, tada, iz podruma, izvuku Boška Obradovića. Malo ga protresu, osunčaju, očiste od prašine, pa ga sednu u studio, pod reflektore, da priča. E, onda Boško – ono svoje: #VećinskaSrbija, #DŽenderIdeologija, #PorodičneVrednosti i tako dalje… Iako je u pitanju folklorni običaj i svima znana jesenja tradicija (opada lišće, cveće vene, Boško priča, a životinje u šumi se spremaju za zimski san!), deo tog običaja jeste i da se sav narod uspali, etno-glumeći kako Boškovo naklapanje ozbiljno shvata.
Nekad, na primer, Boško lupi: „U udžbenicima biologije, pominje se ROD, što znači da se našoj deci, nevinoj deci, natura zapadna džender – ideologija, braćo Srbi!“ … i sav srpski svet, pošmrče tezu, ko buđav spid… Samo se ja opet setim svoje nastavnice srpskog, iz osnovne škole. Kad nas je učila da u gramatici postoje muški, ženski i srednji rod, nisam imala pojma da nam natura ideologiju!
To objašnjava – naklapa Boškić – zašto sam danas toliki izrod, takva dženderuša i takva izdajnica! Gramatika je kriva za sve!
Crkva šizne (idemo litiju – prođe litija – nastavi, Boško!), pa za crkvom šizne i država (pravi komisiju – menjaj udžbenike – ne zovi biologe u komisiju, nikako – dobro, šefe, koga da zovem – zovi Vulina, da nešto kaže!)
Tad i mediji uskoče sa nekom novom, a ipak starom jesenjom statistikom: bela kuga, umiremo, svakoga dana Srba je sve manje, svake godine vaše kurve abortiraju jedno Smederevo, kuku Smederevo, nesta Smederevo, koga ćemo sada trovati iz kineskog odžaka na železari, kuku!
Malo se, dakle, iznariče nad belom kugom… Prajda bude ili ne bude… U svakom slučaju, prođe septembar. (fjuuuuu – uzdah olakšanja!)
U oktobru, brojimo glasove. Šta kažu ljudi: je l’ bilo Prajda?! … Tu svako ima svoje mišljenje, a svako ima i pravo na mišljenje… I tu se Boškić već lagano gasi, ali – na sceni, ostaje Vulin (pustite Vulina, neka ga, neka priča… svaka mu je ka Njegoševa, još od kad ih je Miri Marković na uvce besedio, devedesetih!)
I onda, ako su recimo – u aprilu, bili izbori, oktobar je pravo vreme da se formira nova vlada!
Evo, opet nove zabave, opet se narod nečim zanima… Koliko ministarstava imamo, koja su nova, a koja stara?! Koji je ministar prešao u koji resor? Ko je sad stručnjak i za šta?!
I najzad, večno važno pitanje: šta je s decom, šta je sa mladima?! Ko sada brine o omladini?! O budućnosti i našoj nadi? O našim strelama, uperenim u večnost? O našem najboljem izvoznom artiklu?
Ovog oktobra – na svoje oduševljenje, saznali smo da o omladini brine Ministarstvo turizma!
To je sad jedno moderno, kompaktno, multipraktik ministarstvo! Ako vam simbioza omladine i turizma, deluje nakaradno, to je zato što (logično!) mrzite Srbiju! … Šta još mrzite?! Ah, da – popis!
Dajte im popis, neka igraju žmurke, s državom… I najzad (ufff – dramatični uzdah) evo ga i novembar!
Počinju slave… Cveće se unosi, sa terasa u stanove, kuva se sarma, rat je na Kosovu, ali to je klasika (u svako godišnje doba je rat!), dodajte malo atentata… ali, šefe, i to je već klasika: atentat i rat su kao turšija – dobri u svako godišnje doba… Šta sad, šta sad, šta sad?! Ah, daaaa!
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
