Holding kao reformski lilihip 1Foto: Radenko Topalović

Nisam, kao ekonomski (ili privredni) novinar, učestvovao u konsultacijama o Predlogu Zakona o javnim preduzećima. Nisam dobio poziv, majke mi.

Debata je, piše u saopštenju Vlade, bila široka i u njoj su učestvovali predstavnici javnih preduzeća, civilnog sektora i „posebno medija, preciznije svi ekonomski i privredni novinari“.

Ne intrigiraju me razlozi nepozivanja, moguće je da je Vlada uverena da nisam vrsta medijskog radnika pogodnog i podobnog za takvu vrstu konsultacija. Verujem da je sala bila puna kredibilnih „ekonomskih i privrednih novinara“ čije su ideje obogatile debatu.

Javna rasprava organizovana je pošto je predlog Zakona, kao reformskog dokumenta, proletos povučen iz procedure da „bi se odbacile sumnje u vezi sa neistinitim navodima u javnosti da se tim zakonom prodaju nacionalni parkovi, vodoizvorišta kao i da njime Vlada Srbije želi da privatizuje javna preduzeća“.

Dakle, cilj reformskog Zakona nije privatizacija („daleko bilo“), kako je javnost strahovala, i zato je u naknadnim konsultacijama Predlog dobio aklamativnu podršku javnog i civilnog sektora i svih „ekonomskih i privrednih novinara“.

Vlada i dalje tvrdi da je stvarni cilj „reformskog“ Zakona osnaženje, korporatizacija i bolje upravljanje javnim preduzećima s namerom ostvarivanja boljih poslovnih rezultata. A kao najznačajnija „reformska“ novina navodi se centralizovano vlasničko upravljanje. Šta to tačno znači ubrzo se saznalo kad je jedan ekonomski portal oprezno insinuirao ime organizacione forme centralizovanog upravljačkog tela – „Srpski holding“.

Teorijski posmatrano, delatnost holdinga je upravljanje i finansiranje članica-privrednih društava, što mu daje pravo presudnog uticaja na sva podređena društva.

„Srpski holding“ je nesrećni (a ne reformski) odgovor Vlade na višegodišnje zahteve da Srbija umanji moć države u privredi i reformiše privredni sektor u javnom vlasništvu kroz korporativizaciju, IPO, privatizaciju i depolitizaciju.

Reforma javnog sektora smatra se jednim od temelja tranzicije, izgradnje tržišne ekonomije i prihvatanja standarda EU. Umesto svega toga Vlada se opredelila, posle „širokih“ konsultacija s predstavnicima javnog i civilnog sektora i svih „ekonomskih i privrednih novinara“ za još čvršću državnu centralizaciju. „Srpski holding“ je zapravo transfer neviđeno koncentrisane moći iz političke u ekonomsku sferu, gde je moć i do sada postojala ali „u rinfuzi“, rasuta po raznim horizontalnim i vertikalnim nivoima vlasti. Novi Zakon tu objedinjenu polit-ekonomsku moć sada fokusira na jedno mesto u državi, formalno u Ministarstvu privrede, a suštinski – zna se gde.

„Srpski holding“ doprineće jačanju modela etatističke, centralnoplanske privrede, koja će u početnoj fazi na opšte zadovoljstvo svih generisati ekonomski rast, veće plate i veću javnu potrošnju ali na srednji i dugi rok doneće pad, probleme, stagnaciju i krizu (sve već dokazano u praksi).

„Srpski holding“ je prototip mašine koja sistemski generiše korupciju. Kad sam kolegu iz Hrvatske pitao po čemu je najpoznatiji „Zagrebački holding“ (jer mi je bio prva asocijacija), dobio sam odgovor: „Po korupcionaškim aferama i nameštanju javnih nabavki“.

Holding koji upravlja s nekoliko javnih preduzeća u glavnom gradu Hrvatske vredi više od milijardu evra a slupao je desetine miliona evra kroz korupciju. Nije teško izračunati kolika će biti vrednost „Srpskog holdinga“ koji je upravljati s oko 300 državnih preduzeća (između ostalih Srbijagas, Jugoimport-SDPR, Pošta, Srbijavode, Putevi Srbija, Srbijašume, Resavica, Skijališta, Nuklearni objekti, Nacionalni parkovi Kopaonik, Fruška Gora, Tara, Đerdap, Stara Planina) i koliko je to duboka/široka centralizovana prilika za korupciju.

Poslovna autonomija ovih preduzeća neće postojati a jedini zadatak njihovih direktora biće ispunjavanje propisanih godišnjih planova koji im prosleđuje vrh Holdinga.

Istina, tako će biti iskorenjen i rešen jedan od gorućih fenomena sadašnjeg upravljanja državnim preduzećima – svi budući „Grčići“ neće više biti odgovorni ni za šta jer novi Zakon njihovu menadžersku autonomiju svodi na banalnost.

Ali, zato raste kontrola otuđivanja državnog novca. Nažalost, ta kontrola ostaje „unutar kuće“ jer će vlast kontrolisati samu sebe, pa je opravdano sumnjati da „vrana vrani neće vaditi oči“.

Odsustvo nezavisne kontrole znači da će neuspešno poslovanje neke od članica Holdinga biti lakše pokrivano parama iz državnog budžeta i na štetu poreskih obveznika.

A poslužiće i kao argument za suspendovanje tržišne konkurencije kroz davanje prednosti članicama Holdinga u dobijanju državnih poslova.

Potpuno su nerealna očekivanja autora da će Zakon dovesti do boljih poslovnih rezultata. Naprotiv, centralno-plansko upravljanje samo će stvarati sve neefikasnije članice Holdinga i zahtevati da vlasnik ubacuje u njih sve više novca da bi ih učinio produktivnim.

„Zagrebački holding“ je u „srećno“ vreme zapošljavao oko 12.000 ljudi. „Srpski holding“ biće „zlatna koka“ za zapošljavanje još nekoliko hiljada rođaka, kumova, viđenijih članova i zaslužnih simpatizera Partije.

Nemam dilemu da će Zakon (podržan od predstavnika javnog i civilnog sektora i svih „ekonomskih i privrednih novinara“) glatko biti usvojen, možda uz nebitna i fingirana protivljenja. Optimizam mi počiva na uverenju da opozicija, sindikati i deo javnosti podržava njegovu političku srž – da država dodatno osnaži centralnoplansko upravljanje ekonomskim resursima, a ne da ih depolitizuje ili, ne daj bože, privatizuje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari