Ni za krivi krastavac 1Foto: Radenko Topalović

Nema pobednika. Poraženi su i seljaci i Evropa.

Niko nije tako efikasno razobličio sukobljene strane kao štrajk koji je izveo poljoprivrednike na ulice Nemačke, Francuske, Belgije, Italije, Španije da protestuju protiv Evropske unije. Svedočimo brojnim opsadama Berlina, Brisela, Pariza, Madrida i blokadama ključnih saobraćajnica a sve će se to završiti trulim kompromisom i na štetu obe strane – i ideje ekonomski ujedinjene Evrope i nezadovoljnih seljaka.

Konvoji traktora gnevnih poljoprivrednika s jedne strane simbolički su najavili kraj (u poslednje vreme) uspostavljenog ekonomskog modela Evropske unije koji funkcioniše na okamenjenoj birokratizovanoj strukturi i populističkoj matrici, a s druge strane žalosna su potvrda pretvaranja evropskih seljaka u briselsku klijentelističku grupaciju, tržišno neotpornu i panično uplašenu od konkurencije.

Ta dvostruka demistifikacija samo potvrđuje tezu da pogrešno izabran operativni model ekonomske politike može da ugrozi sam temelj Evropske unije i, ukoliko se hitno ne reformiše, dovede do njene eutanazije.

Tako se evropski seljaci od pre neki dan a briselska birokratija već duže vreme pojavljuju kao mogući grobari plemenite ideje ujedinjenih evropskih naroda.

Indikativan je štrajk poljoprivrednika. Ma koliko neko imao simpatije za njega, zahtevi seljaka predstavljaju tempiranu bombu pod prvobitne bazične temelje Unije, koje oni ne dovode u pitanje nego su prevashodno nezadovoljni tekućom praksom briselske administracije.

Brige koje more evropske seljake su centralističko upravljanje (poljo)privredom, rastuća birokratija i njena sve veća regulacija koja guši proizvodnju (sve je počelo od „krivih krastavaca“), opadajuće subvencije ali i strah od konkurencije koja stiže iz evropskih država koje nisu članice Unije, iz Afrike i Latinske Amerike.

Kad su u pitanju propisi i regulacija, potpuno šizofreno zvuči zahtev briselske birokratije koja „pomaže“ seljacima tako što od njih traži da obrađuju manje zemlje kako bi, navodno, smanjili emisije štetnih gasova i poštovali evropsku Zelenu agendu.

Ali, da se ne lažemo, srž zahteva seljaka je materijalne prirode. Oni traže veće subvencije i od Evropske unije i od matičnih država i njihovu bržu (naročito briselsku) isplatu.

Seljacima nije dovoljno što ih Ursula fon der Lajen i Evropska komisija titulišu činiocem „vitalno važnim za evropsku privredu i društvo“ i što im je Komisija iz višegodišnjeg evropskog budžeta od 2021. do 2027. godine namenila trećinu novca (390 milijardi evra).

Kako rastu troškovi poljoprivredne proizvodnje (zbog poskupljenja energenata, đubriva, zaštitnih sredstava…) i kako na tržište Unije stižu jeftiniji i konkurentniji agrarni proizvodi iz Ukrajine, Maroka, Argentine, Brazila… tako evropski seljaci traže od Evropske unije ali i svojih vlada da im ne smanjuju nego povećavaju subvencije.

Zato je novi francuski premijer brže-bolje potrčao da izjavi kako se njegova zemlja protivi trgovinskom sporazumu s latinoameričkim udruženje Merkosur.

Iako zvuči paradoksalno, zahtev seljaka za kontinuiranim i sve većim subvencijama pojavljuje se kao ključna mana Evropske unije i neizlečiva boljka evropske poljoprivrede.

Umesto da seljacima pomognu da u određenom vremenu (recimo, četiri do osam godina) postanu efikasniji i otporniji na konkurenciju i onda se takmiče na slobodnom tržištu, subvencije iz budžeta Evropske unije i država članica postale su trajne i izazvale su obrnut efekat – uspavale su seljake, otupile njihov instinkt za preživljavanjem i učinile ih neotpornim na konkurenciju.

Evropska komisija i vlade država članica Unije imaju mir u kući (zadovoljne i seljake i potrošače koji mogu da kupuju jeftinu hranu) plaćen novcem poreskih obveznika a seljaci su imali privilegovani mir na tržištu jer su ih subvencije štitile od inostrane konkurencije koja ne dobija novčanu pomoć svojih vlada i ne smanjuje obradive površine zbog Zelene agende.

Zbog tog lažnog mira u kući, uništena je preduzetnička sposobnost evropskog seljaka i on je sada ogoljeno (i sramno) sveden na klijenta briselske birokratije koji će svoju tržišnu dominaciju uvek braniti parkiranjem traktora pred Rue Wiertz 1047 gde će tražiti milostinju da preživi. Zato se aktuelni štrajk seljaka može tumači i kao nagoveštaj propasti bazične ideje Evropske unije.

Tom utisku doprinosi još jedan detalj, izvorno nastao u srcu briselske birokratije, koji razdire spokojstvo jedinstvenog evropskog tržišta.

Seljaci u Francuskoj optužuju kolege iz Španije da su im nelojalna konkurencija jer ne poštuju evropske propise (politika dvostrukih standarda) i podvaljuju potrošačima nudeći na tržištu agrarne proizvode s lažnim sertifikatima (lažni organski paradajz).

Pretvaranje evropskih seljaka u klijentelu briselske administracije i narušavanje temeljnih principa Evropske unije postalo je toliko degutantno da je morala da reaguje i Kristalina Georgieva, šefica Međunarodnog monetarnog fonda.

Ona je upozorila vlade država EU da, bez obzira na višenedeljne masovne proteste, finansijski ne izlaze previše u susret seljacima jer će doći trenutak kada će zažaliti. „Lako je dati, ali je teško to posle oduzeti“, podseća Georgieva, demistifikujući kao poguban model subvencija na kome počiva lažna konkurentnost evropskog agrara.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari