Fredi Vučić 1Foto: Medija centar Beograd

Doduše, prati on mnogo toga što se dešava na ovim našim prostorima, jer, veli, tako mu je lakše.

U životu mu ne ide sve potaman, težak je lebac kojeg čovek pod tuđim, hladnim nebom zarađuje.

Kada oseti da ga nostalgija ozbiljno drmusa, kada prestane da uživa u stvarima koji su mu doskora pričinjavali zadovoljstvo – on se zakači na internet, i satima iščitava ovdašnje medije, ozbiljno studirajući političke i društvene (ne)prilike u tzv. regionu.

Jedno vreme je to radio nesvesno, a sada sa jasnim ciljem.

Naime, posle tog, kako veli, parapsihološkog tretmana njegove privatne muke počinju da izgledaju sasvim male, takoreći aristokratske.

Sebe potapše po ramenu jer je doneo ispravnu odluku kada je početkom devedesetih klisnuo odavde.

Vrati mu se samoupouzdanje.

Kaže da ga izučavanje ovdašnjih zbivanja podseća na dečije, pomalo mazohističko uživanje u jezi horora: znao je veoma često da gleda filmove strave i užasa, i uživa u vlastitom strahu, znajući da će, kada film prođe, biti na sigurnom, ušuškan u toplo ćebe.

Njemu je, veli, Aleksandar Vučić danas ono što mu je Fredi Kruger bio u detinjstvu.

Seti ga, na kraju balade, da je ušuškan u gastarbajtersko ćebe hiljadama kilometara udaljen. I da mu ne može ništa.

Elem, javio se on da mi kaže da je pre mesec dana bio u našem rodnom kraju, nakratko, ali ipak dovoljno da se baš nauživa u društvu, hrani i piću.

Pisac je jedan, ne može da se seti koji, rekao da se najbolje druguje, jede i pije u nesrećnim državama, jer ljudi moraju satisfakciju nekakvu da imaju kada su već rođeni i kada već moraju da riljaju i hodaju po zemaljskom tlu, a na televiziji gledaju lokalne političare.

Veli drugar da je promenio stav – shvatio je da se nema šta zameriti onima koji rakijom skidaju rosu sa srca i jednjaka, a umesto večernje molitve popiju pet-šest piva.

Dodaje, da bi sva ispitivanja javnog mnjenja potrebno „ponderisati“ tako da se uzme u obzir dejstvo alkohola, a svaka sociološka i antropološka analiza osuđena je na proizvoljnost ako ne računa da nemali broj građana životom hodi sa manje-više konstantnim promilom alkohola u krvi.

Ali nije se on javio samo zbog toga da odašilje ditirambe rakiji i pivu.

Zahvatio je, naime, pre neki dan deo izlaganja Aleksandra Vučića, kada je ovaj direktno iz partijske centrale saopštio da je posle 120 dana dumanja doneo odluku da svojoj ekipici dopusti da se tek godinu i po dana igraju vlade i skupštine, a da će onda raspisati nove izbore.

Potom će, kao Manitu, proceniti ko je svoju funkcionersku rolu u tom periodu dobro odigrao i na osnovu toga, posle narednih izbora, udeljivati nove sinekure.

Kaže drugar, Vučić vas tako sistematski i dubinski zajebava, da sve to počinje da liči na nekakav džinovski politički eksperiment u koji su upetljani i vanzemaljci.

Vučić vam neprestano poručuje da može da radi šta mu se u datom trenutku ćefne i da mu niko ne može ništa.

Više se Pol Pot, vođa Crvenih Kmera, pridržavao pravnih i političkih normi od njega.

Klimam glavom preko Skajpa, slažem se.

Rekoh u nemoći: Svi oni koji su učestvovali u stvaranju Vučića imaće ozbiljnih problema sa Svetim Petrom ako ovaj nije u međuvremenu zglajzao i izgubio funkciju rajskog vratara.

On mi odgovara: Eto te, zvučiš ko Vjerica Radeta!

Ako je ovo sve politički eksperiment kao što mislim, tačno znam šta će se uskoro desiti, kaže drugar.

Vučić će izaći pred kamere i razrešiti sve afere koje „potresaju“ društvo srbijansko.

Reći će predsednik – „što se tiče afere Krušik, da se kralo, kralo se, a većina novca je završilo u stranci“.

„Tačno je da sam izdao nalog Telekomu da prebaci par stotina miliona evra stranačkim prijateljima da ovi pokupuju neke medije. Jeste, orobili smo EPS i druga javna preduzeća, mora se nahraniti aždaja od 700.000 naših članova. Tako je, moj brat se nalazi na vrhu najmoćnijeg kriminalnog klanu u zemlji. Neću da krijem da hiljadama siledžija i bandita dozvoljavamo da bez posledica krše zakon, a zauzvrat nam oni pomažu tokom izbornog procesa. Po potrebi, služe i za zastrašivanje političkih protivnika. Da, ja sam naredio da se ruši u Hercegovačkoj, da, država izdašno finansira medije koji svakodnevno prave budale od vas, dragi građani.“

I tako dalje, i tako dalje!

I šta bi se desilo?

Ne bi ništa!

Postavlja drugar pitanje i daje tačan odgovor.

Zagorka Dolovac bi se privremeno smestila u atomsko sklonište da joj ko ne bi postavio kakvo pitanje.

Opozicija bi izdala par oštrih saopštenja.

Možda bi usledile i demonstracije, ali bi one vremenom izgubile na brojnosti.

Zapadni partneri bi, poput Grenela onomad, saopštili da neće da ulaze u to šta i zašto Vučić priča domaćoj javnosti, te da im je najvažnije da se obezbedi regionalna stabilnost.

Da li bi se Vučićevi glasači iznenadili?

Da li bi popizdeli?

Ma kakvi – veliki broj njih veoma dobro zna da je obnašanje vlasti u Srbiji postalo zajednički zločinački poduhvat, a da je jedino relevantno pitanje – a gde sam tu ja?

A onim drugim njegovim glasačima tabloidi bi vrlo brzo i jednostavno objasnili kako se sve to čini u korist Srbije i srBstva, a protiv žutih zlotvora.