Aerodrom dr Zoran Đinđić

Samo kratko podsećanje, da su ubijenog premijera napustili svi, i njegovi najbliži prijatelji i saborci. Napuštanje, to je odustajanje od istrage nalogodavaca. Ili pristajanje, da Nikola Tesla nezasluženo dobije i drugi spomenik u Beogradu, i da se po njemu, 2006, umesto po Đinđiću, nazove surčinski aerodrom. Bilo je malo, da premijera ubiju samo jednom.

Koncesiono ustupanje aerodroma francuskoj kompaniji Vinči, sa spornih 28 državnih parcela izazvalo je negativne reakcije. Moje je mišljenje da je, naprotiv, povlačenje države iz biznisa i javnih preduzeća sporo i neodlučno. Štaviše, partnerstvo s međunarodnom kompanijom francuskog porekla od izuzetne je važnosti zahvaljujući rastućem uticaju Francuske u evropskoj politici. Da li će Vinči graditi komercijalne objekte u blizini aerodroma, sad tamo nema ničeg, a domaći investitori razumljivo uzdržani. Celom dužinom auto-puta do Hrvatske mogla bi se protezati zona poslovanja s poreskim olakšicama (slučaj sa aerodromom Dulles u Virdžiniji, putem do Vašingtona). „Nacionalna“ avio-kompanija, predimenzionirana za siromašnu, samoizolovanu Srbiju, takođe će imati oslonac u razvoju aerodroma, pratećih struktura, konjunkture. I obratno. Važan je podatak (naročito za nastavak lokalne tranzicije), da zaposleni poseduju 8,8 odsto kompanije Vinči. Da li je procedura bila fer, ovde ništa nije fer i nema vladavine prava. Važnije je pitanje, u kojoj meri su ekonomskim i političkim ustupcima Rusiji i Kini poremećeni domaći demokratski kapaciteti, i ugrožena regionalna bezbednost.