Jugoslavijom protiv Jugoslavije

Evropi, civilizaciji, demokratiji i slobodi, u bratstvu i jedinstvu, ili nekome novom Sovjetskom Savezu, varvarstvu, tiraniji, političkom ropstvu i omrazi s jugoslovenskim i svim drugim susedima koji su već jasno opredeljeni.

Na prvim višestranačkim izborima 1990, svako ko je posmatrao kolone birača, odlučne da komunizam sačuvaju nametnutim izborima i podgrejanim nacionalizmom, bilo je jasno da će se Jugoslavija u krvi raspasti, a da će se Srbija vratiti ratnom komunizmu, i ostati lešina Sovjetskog Saveza i Staljinove ideje. U borbi za demokratske promene mi nismo uspeli da transformišemo društvo, da ga motivišemo, da proizvodi sendviče umesto da ih prima, da je sloboda borba a ne predmet prezira, da je Evropa šansa a ne muka, da je bratstvo-jedinstvo partnerstvo u hirovitom svetu.

Raspad Jugoslavije ostavio je duševnu prazninu i u nostalgičarima, i u rekonvalescentima, i u svakoj negaciji Jugoslavije. U savremenom ideološkom kontekstu koji je nastupio nakon agresije JNA na sopstveni narod i državu, nacionalni simboli su dronjci jedne velike ideje koju su, projektom evropskog ujedinjenja, s jasnom vizijom budućnosti, preuzeli i ostvarili pomireni i okupljeni pobednici i poraženi u svetskim ratovima.

Klice jugoslovenskog neuspeha su i u njenim paradoksima. Druga Jugoslavija nastala je na političkoj i etičkoj negaciji one prve, mada su komunisti osionošću i lopovlukom sve jasnije podsećali na Karađorđeviće. Istu Jugoslaviju razvalili su oni koji su poslednji verovali u sposobnost komunističkog establišmenta staljinističke provenijencije da se novom vremenu prilagođava preuzimajući institucije i zavodljivost okupljanja na osnovama krvi i tla. Daleki koreni sukoba koji je okončan definitivnim rasturanjem Jugoslavije, takođe paradoksalno, nisu u etničkim omrazama, koje su samo hirovite kampanjske konstrukcije, oni su u onome prvom Titoizmu koji se realizovao u brutalnoj sovjetizaciji, najbržoj u celom posleratnom sovjetskom lageru, i najubitačnijoj jer je staljinizam bio unutrašnja razarajuća snaga, a ne okupaciona prinuda, nametnuta spolja. U svojoj suštini i svaka sa svojim establišmentom, Srbija i Crna Gora vezale su se upravo za najmračnije vreme titoističke Jugoslavije. Crna Gora se opametila pre dvadeset godina. Golootočanska Srbija ostala je politički i mentalno dominantna, bez obzira na promene koje su usledile nakon 2000. U partnerstvu s Rusijom i Kinom, i dalje je na tom putu, Vlast i opozicija su samo frakcije istog režima i istog načina mišljenja.

Svako u sebi nosi svoju Jugoslaviju, ona je stvarna i kad je imaginarna, ona postoji i dok se negira. Bila je država bez nacije, a sad je nacija bez države. Verovatno se nikad neće sastaviti. Ako zajednička prestonica ostane Brisel, ostaće ista duševna praznina, da su poslove koje smo umeli da obavimo sami, završili neki drugi.