Način života

Trećinu budžeta troši na bezbednost i odbranu, ali u sličnom iznosu koliko, pojedinačno, Nemačka, Francuska ili UK, ali je, koncentrisana i motivisana, Rusija najneposrednija pretnja i evropskoj periferiji, i „načinu života“.

EU i NATO prepušteni su rasulu koje ostavlja odlazeća nemačka kancelarka, i uspavanim, nezainteresovanim liderima.

Represija i agresija, kojima je krenuo Putin, ne poznaju hod unazad.

Zatirući evropski način života, ideju o slobodama, pravnoj jednakosti i socijalnoj ravnopravnosti, Putinova stabilokratija zaustavila je ključne mehanizme evropske diplomatije i bezbednosti kojima ista ideja takođe pripada, kako bi se u zbilji i institucijama, svojim vrednosnim i prostornim proširenjem, dalje razvijala.

Putinovi moguli, tajkuni i banditi, i dok borave u zapadnom svetu, ne menjaju način života.

Ispuzali iz socijalnih bunjišta, oni preziru svaku diskreciju, uzdržanost, ljudske razlike i zakone.

Kao kad negde „preko“ sretnete „naše“ koji misle da su bogati, ili to jesu, ili su uvereni da će postati.

A onda se svi s crvenim pasošem, poneko i s putovnicom, vratimo u razorene institucije i razvaljene gradove, kojima tumaraju izgubljene duše i pometeni karakteri.

Ovde se vlast dugo nije menjala, kao u Putinovoj Rusiji.

Nisu Vučići bili neki disidenti ni u Titovo vreme, ili se on o tome nije izjasnio, ili se niko nije usudio da pita.

Ćosić je napustio režim tek kad je Tito sklonio Rankovića i podržao reforme, a nakon zatiranja reformi bio frakcija na koju se režim uvek mogao osloniti, i to je, pokorno, ostao i kad su ga najurili šešeljevci.

Vučić nam je poturio Srpski svet i Otvoreni Balkan kao alternativu evropskom svetu i evropskom načinu života, s novim nacionalnim podelama i nepisanim dogovorom, da se vlast ni ubuduće ne menja, kao ni u Moskvi i Pekingu.

Državu je poklonio Putinovoj agenturi, ekonomiju mafiji KP Kine.

Beograd dozidao tako da bude ne Mehnetn nego đubrište dubajievske arhitekture i ruglo urbanizma namenjeno njegovoj intimnoj vizuri novoga naprednjačkog eksteritorijalnog lebensrauma.

Umesto Zorana Đinđića postao Goran Hadžić.

Kad Vučićevi humanoidi uniđu u nemačke i britanske džipove, izgledaju kao ruski šumari u kaljavoj Ladi.

Nikad nismo imali jasnu vizuru, koji je način života alternativa sivilu, beznađu i besmislu.

Koji su minimalni zajednički imenitelji.

Nova društvena energija koja se oseća u pojedinačnim, ali srčanim džepovima otpora, zaslužuje ne samo podršku opozicije i političkih organizacija, dok balave o kolonama i Rio Tintu, nego i jasniju viziju onog sveta u koji beže upravo one generacije od koje očekujemo da preuzmu lidersku ulogu u novim pokretima i protestima.

Znakovito su odsutni, više niko ne veruje ni samome sebi. Ali je đavo odneo i zbilju i šalu, a Vračar novi Vukovar.