Foto: EPARat Amerike i Izraela protiv Irana mogao bi ostati upamćen po mnogim stvarima, a među njima su zatvaranje Ormuskog moreuza, preoblikovanje bliskoistočne geopolitike i šteta naneta globalnoj ekonomiji.
Međutim, jedna druga posledica je manje očigledna: najveći poremećaj u snabdevanju naftom u modernoj istoriji ubrzao je dolazak vrhunca globalne potražnje za naftom.
Pre četiri meseca, faktičko zatvaranje Ormuskog moreuza izazvalo je globalnu energetsku krizu. Cene nafte su naglo porasle, trgovinski tokovi su bili poremećeni, vlade su žurile da zaštite potrošače od rastućih troškova, a kompanije su bile primorane da se prilagode sve neizvesnijem energetskom okruženju.
Međutim, usred tih poremećaja pojavio se još jedan trend pošto su države počele da se prilagođavaju životu sa manje nafte.
Ono što je počelo kao šok na strani ponude sve više se pretvaralo u priču o potražnji, primoravajući energetski sektor da preispita jednu od svojih najvažnijih pretpostavki – da će globalna potražnja za naftom nastaviti da raste.
Pre rata, Međunarodna agencija za energetiku (IEA) je procenjivala da će potražnja za naftom „porasti za 2,5 miliona barela dnevno od 2024. do 2030. dostižući plato od oko 105,5 miliona barela dnevno do kraja decenije“.
Rasprava se nije vodila o tome da li će potražnja nastaviti da raste, već koliko će se brzo taj rast usporavati.
Sada IEA predviđa da će globalna potražnja za naftom tokom 2026. biti približno 1,3 miliona barela dnevno manja nego što se očekivalo pre rata.
Deo tog pada odražava slabije ekonomske uslove i više cene, ali ostatak je posledica prilagođavanja. Suočene sa ograničenim snabdevanjem i neviđenom neizvesnošću u vezi sa najvažnijim energetskim uskim grlom na svetu, vlade i industrije ubrzale su napore da smanje zavisnost od nafte.
Tržišta su reagovala u skladu s tim. Cene nafte rastu nakon novih napada, a padaju kada se pojave vesti o diplomatskom napretku.
Američka nafta tipa West Texas Intermediate završila je prvu sedmicu juna iznad 90 dolara po barelu, dok je Brent zatvorio trgovanje blizu 93 dolara. Iako su se cene povukle sa maksimuma dostignutih ranije tokom sukoba, i dalje su približno 30 odsto više nego pre rata.
Istina je da, suočeno sa najvećim poremećajem u snabdevanju u modernoj energetskoj istoriji, tržište reaguje iznenađujuće uzdržano. Međutim, ta relativna smirenost prikriva zabrinjavajuću stvarnost: globalne zalihe iscrpljuju se rekordnim tempom, ostavljajući znatno manji zaštitni jastuk ukoliko se poremećaj nastavi.
Pre sukoba, kroz Ormuski moreuz svakodnevno je prolazilo između 125 i 140 brodova. Taj plovni put smatran je ranjivim, ali pouzdanim, a svaki dugotrajniji prekid saobraćaja smatrao se malo verovatnim.
Poslednja tri meseca pokazala su da moreuz ne mora biti formalno zatvoren da bi njegova funkcionalnost bila ozbiljno ograničena. Smanjen promet tankera, pretnje na moru, postavljanje mina, povlačenje osiguravajućih kompanija, vojne operacije i trajna neizvesnost poremetili su trgovinske tokove i primorali vlade i kompanije da preispitaju dugogodišnje pretpostavke o energetskoj bezbednosti.
Čak i ako bude postignuto primirje, saobraćaj se normalizuje i mine na kraju budu uklonjene, iskustvo iz protekla četiri meseca ne može biti izbrisano.
Ovo prinudno prilagođavanje najočiglednije je u Aziji, gde bi Kina mogla da se pokaže kao jedna od najvažnijih priča ovog rata.
Pre sukoba, uvozila je približno 11 miliona barela nafte dnevno. Od tada je uvoz naglo opao jer je trošila postojeće zalihe, prilagođavala rad rafinerija, zamenjivala deo petrohemijskih sirovina ugljem, usporila gomilanje rezervi i uvela mere štednje.
Prema mišljenju više analitičara, sposobnost Kine da smanji uvoz jedan je od glavnih razloga zbog kojih cene nafte nisu porasle onoliko koliko su mnogi strahovali.
Uloga Kine je posebno značajna zato što je tokom protekle decenije bila glavni pokretač rasta globalne potražnje. Između 2015. i 2024. godine kineska potražnja za naftom porasla je za skoro šest miliona barela dnevno, što je činilo približno 60 odsto ukupnog rasta svetske potražnje.
Međutim, čak i pre rata, Međunarodna agencija za energetiku (IEA) očekivala je da će kineska potražnja za naftom dostići vrhunac tokom ove decenije, zahvaljujući sve većoj upotrebi električnih vozila, kamiona na tečni prirodni gas, brzih železnica i demografskim promenama koje će smanjiti budući rast potrošnje.
Čini se da je rat dodatno ubrzao ovaj trend.
A Kina nije jedina. Vlade širom Azije i drugih delova sveta sve češće primenjuju ono što se može opisati samo kao mere preživljavanja.
Četvorodnevna radna nedelja, proširene politike rada od kuće, ograničenja korišćenja klima-uređaja, racionalizacija industrijske potrošnje energije, hitne subvencije, poreske olakšice i direktna podrška poljoprivrednim inputima postali su deo standardnog arsenala ekonomskih mera.
Više od 100 zemalja uvelo je različite mere kako bi ublažilo ekonomske posledice izazvane ovim poremećajem.
Ove politike osmišljene su kako bi ekonomije nastavile da funkcionišu, društva ostala stabilna, a vlade sačuvale vlast – potvrđujući argument koji smo Ričard Has i ja izneli u nedavnom komentaru.
Energetska bezbednost više se ne može posmatrati samo kao obezbeđivanje dovoljnih količina goriva.
Ona mora da obuhvati i diverzifikaciju, rezervne kapacitete, strateške zalihe, otpornu infrastrukturu, alternativne transportne pravce, fleksibilnost goriva i smanjenu izloženost pojedinačnim tačkama kvara. Rat sa Iranom postao je test u stvarnom svetu tog okvira.
Velika ironija je u tome što se Donald Tramp vratio na vlast promovišući američku energetsku dominaciju i nastavak rasta proizvodnje ugljovodonika.
Ipak, poremećaj povezan s Trampovim ratom ubrzava upravo ono čega su se mnogi proizvođači nafte plašili: raniji dolazak vrhunca potražnje za naftom.
Taj ishod je ubrzan ne zato što je klimatska politika iznenada pobedila, niti zato što su vlade kolektivno odlučile da troše manje nafte, već zato što je energetska nesigurnost primorala sve da se prilagode.
Zato trajno nasleđe rata leži u tome kako je on preoblikovao način na koji vlade, kompanije i potrošači razmišljaju o energetskoj bezbednosti.
Pretpostavke koje su definisale predratni energetski sistem – obilno snabdevanje, pouzdan tranzit kroz Ormuski moreuz i poverenje da će poremećaji biti privremeni – više ne stoje. Tri meseca poremećaja, nestašice i prinudnog prilagođavanja pomerili su vrhunac potražnje sa horizonta u retrovizor.
Autorka je pomoćnica dekana i klinička profesorka pri Centru za globalna pitanja pri Školi za profesionalne studije Univerziteta Njujork kao i osnivačica Laboratorije za energiju, klimu i održivost Univerziteta Njujork
Copyright: Project Syndicate, 2026.
www.project-syndicate.org
Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
