© Maćej Kozlovski.Kada jedna ozbiljna država – a Poljska je ozbiljna država – stane iza nekog kulturnog projekta, odmah pomislimo da je tu reč o nečemu glomaznom, verovatno monumentalnom i, posledično, skupom.
Osim što u delovanju poljskog književnog Institutu u Parizu (od 1946. do 2000. godine) i u držanju njegovog glavnog urednika Ježija Gjerdojća – on i njegov tim odbili su da se vrate u komunističku Poljsku – nema ničeg pompeznog i raskošnog, nema jurišanja na neprijateljske položaje i junačkih pogiblji, niti se istrajava u ulozi žrtve, nema ordenja, vatrometa i prejakih reči, te disproporcija između čitave države s jedne strane i nevelike ekipe intelektualaca s druge pokreće izvesnu zbunjenost.
Za vreme komunističke vladavine u Poljskoj, ali i posle pada Berlinskog zida, pariski je književni Institut izdavao književni časopis na poljskom jeziku i objavljivao knjige (o svome trošku). I to je sve. (Dobro, organizovao je i šverc tog materijala u komunističku Poljsku.)
Kada je 1995. godine Aleksandar Kvašnjevski postao predsednik Poljske, jedan od prvih njegovih gestova bio je da ode na noge Ježiju Gjedrojću u Pariz. A onda je godina 2026. posvećena upravo Ježiju Gjedrojću i njegovo Kulturi.
O čemu je, zapravo, reč?
Ježi Gjedrojć i njegova ekipa pokreću Kulturu u Parizu u vreme kada pola Evrope, otprilike, računajući i Poljsku, tone u komunistički mrak, ali ideja tog nevelikog tima je jasna: pripremiti Poljsku za život u slobodi.
Paralela sa sadašnjim momentom je očigledna: dok Putin nastoji da pokida Ukrajinu (i Evropu s njom), a populistički režimi iznutra nagrizaju evropsko tkivo (o neuračunljivom američkom predsedniku ni da ne govorimo), Poljska svojim gestom podseća na to gde je rodno mesto slobode: u kulturi (dame i gospodo), a ne na varvarskim vašarima taštine i prostaštva.
Ježi Gjedrojć i njegov neveliki tim nisu se dali paralisati strahom i malodušnošću („nikad bolje, nikad biti neće“, vapije jedan očajni srpski pesnik; teško da bi ga Gjedrojć primio u ekipu).
Nije pariskoj ekipi bila važna apstraktna, metafizička sloboda kakvu je, iz ne previše časnih razloga, zagovarao jedan Sartr („svi mi živimo u jednom velikom kavezu, mon cher Camus, docirao je sveti Žan-Pol; ni njega Gjedrojć ne bi pridružio timu).
Zanimala ih je delotvorna, politička sloboda u kojoj slobodno misliš, slobodno govoriš, slobodno se krećeš i slobodno okupljaš (a onda ti je na volju šta ćeš raditi sa svojom unutrašnjom slobodom).
Sloboda koja počiva na zakonima i koja je ograničena istom takvom slobodom drugih.
Sloboda u suverenoj zajednici sa suverenim pojedincima.
Sloboda kakvu je izmislila Evropa (pa je, s vremena na vreme, zaboravi; eto nam Poljaka da je na to podsete).
Nijednog trenutka posle rata pariska ekipa ne širi neprijateljstvo prema Nemačkoj uprkos strahovitim zločinima koje su nacisti i nemačka vojska počinili u Poljskoj.
Posle komunizma, verovali su, koji će – koliko god da traje – nužno da se sruši pod teretom sopstvene neslobode, valja živeti s Nemcima.
Kao i s Rusima, uostalom. Drugim rečima, Gjedrojć i ekipa već imaju viziju Evrope suverenih država koje će, nužno, morati da uđu u savez. No, vezivno tkivo takve Evrope, uza svu politiku i uza svu ekonomiju, nužno mora biti kultura.
Zbog toga se poljski časopis i zove upravo tako, Kultura. I upravo zbog toga, koliko god Kultura bila poljski časopis, bila je ona u jednakoj meri, po duhu i po ideji, i evropski.
Nema nijednog značajnog poljskog intelektualca koji nije objavljivao u Kulturi, kao što su, uostalom, u Kulturi objavljivali i intelektualci iz čitave Evrope.
Zapravo, saradnici Kulture mogli su biti (i bivali su) levičari, čak i komunisti, antikomunisti, učeni sveštenici, jedino nije bilo mesta nacionalistima.
Svoje tekstove su u časopisu objavljivali Vitold Gombrovič i Česlav Miloš, a verovatno nije preterano reći da ih je upravo Ježi Gjedrojć, Urednik (s velikim U, kako su pisali njegovo zvanje), načinio onima koji su postali: veliki pisci.
Objavljivali su u Kulturi i Jan Kot (uprkos tome što je, kako svedoči Gjedrojć, bio neviđeno težak tip) i Slavomir Mrožek i Adam Mihnjik i Vislava Šimborska i Gustav Herling Gruđinski i Zbignjev Herbert (da pomenemo samo one koji su dobro poznati na ovim prostorima).
Takođe, objavljivao je književni Institut i knjige na poljskom, pa su se, onda, i časopis i knjige, na sve moguće i nemoguće načine švercovali u Poljsku u kojoj su ih Poljaci, željni slobode, dočekivali kao neprocenjivo blago.
Ničeg, dakle, naizgled, u ovoj priči nema junačkog, osim što je junački upravo izostanak junačkog gesta, ili, bolje, junačke su bile i posvećenost i volja i vera u to da će upravo kultura spasiti Poljake i Evropu.
Ne božje proviđenje, ne neka sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar, već upravo kultura koju proizvodi suverena zajednica suverenih pojedinaca.
I, očigledno, ozbiljna poljska država ne samo da nije zaboravile tu vrstu junaštva i istrajnosti – treba li reći da život u Parizu nije bio lak ljudima koji se nisu bavili zarađivanjem novca, nego čitanjem, pisanjem i uređivanjem – već je u njihovom delovanju prepoznala samu supstanciju zajednice.
Za ovu priliku Poljski institut u Beogradu objaviće biografiju Ježija Gjedrojća, kao i knjigu istoričara Jana Novinovskog o vezama Književnog instituta u Parizu i srpskih intelektualaca.
O samom Institutu u Parizu koji je danas pretvoren u jedan vrlo neobičan muzej (koji živi i svakodnevnim „nemuzejskim“ životom), kao i o poznanstvu s Ježijem Gjedrojćem, govoriće u Beogradu Ana Berhard, predsednica Udruženja Književni institut u Parizu, verovatno najbolji poznavalac Književnog instituta istoričar Slavomir Novinovski, kao i istoričar, politikolog i prevodilac s poljskog Vladimir Todić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
