Produžetak ratnog stanja 1Foto: Ana Blažić Pavlović

Uvek je neko vanredno stanje. Sve životne aktivnosti podređene su potrebama poretka, koji, nekad davno, nije želeo u Evropu pa nas gurao u nesvrstane. Ostali smo rupa, a ne „kuća na putu“.

Jedina smo država obuhvaćena evropskim prostorom koja u ovom trenutku nema opipljivu evropsku perspektivu.

Evropsku budućnost priželjkuje manje od polovine, ali je zastrašujuća i pomisao, kakvu predstavu o stvarnom svetu neguje upravo proevropska manjina.

Ta manjina će, nakon neregularnog izbornog procesa, koji se izvodi u stanju pandemije, definitivno ostati bez političkih predstavnika u institucijama, ako ih ima i u ovom trenutku.

Jedina evropska vlada bila je ona nakon petooktobarskog prevrata kojem su prethodile strane intervencije, i samo u tih nekoliko meseci racionalni stavovi imali su blagu prevagu nad tupošću koja je takođe odraz zbunjenosti sveta oko nas.

Naravno da nas ovakvi saradnici Kavačkog klana neće uvesti u EU koja je dugo verovala njihovim obećanjima. Pred opozicijom koja je samo jedna od bezbroj petih ruskih kolona, kavački režim nema svoju evropsku alternativu.

Evropska ideja nema onu snagu koju je iskazao bes protiv Miloševića koji je gubio ratove, umesto pitanja, zašto ih je uopšte vodio.

Naš odnos prema EU nije skupina stavova o vladavini prava, slobodi i efikasnosti institucija, transparentnosti procedura, naš odnos prema EU u osnovi je solidarnost s dobro organizovanim sociopatama koje nas održavaju u ratnom, ne samo u vanrednom stanju, i neredu.

Mi se iz ratnog stanja sami nećemo izvući, dok EU posrće pod liderstvom lišenom vizije i odgovornosti.

Odnos prema evropskoj ideji je i odnos prema strateškim izazovima koji tu ideju negiraju.

Predsednica Evropske komisije i komesar za spoljnu politiku i bezbednost pokušali su da zataškaju odgovornost Kine za izbijanje pandemije, relativizujući karakter kineskog režima koji je utkan u politički kod ekonomskog projekta Pojas i put.

Odnos prema EU  je i odnos prema Kini. Pri tom, EU i dalje kolektivno kažnjava Srbiju, kojoj je perspektiva ponovo zamagljena, umesto odgovorne u Srbiji za saradnju s Kinom i Rusijom.

Ta saradnja je ključ budućnosti EU, a ne lokalna zapadnobalkanska lopovska kombinacija. Prepuštajući Srbiju njenim ludostima evropsko liderstvo ugrožava bezbednost i perspektivu susedstva. Orban, Vučić, Dodik i Čović jasna su sprega domino efekta.

Ako je odnos prema EU odnos prema susedima, s kojima je Srbija u mirnodopskom ratnom stanju, ogroman je dobitak otvaranje pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom, u toku hrvatskog predsedavanja.

Ratna logika dezertera i kvislinga koji bi da se tuku kao huligani pozadinci upućuje na zaključak da se obruč ipak steže. Ako je EU ponovo oživela 6. maja 2020, i to se dogodilo u Zagrebu, susedsko jedinstvo važnije nam je i od evropske integracije, pred svetom koji je daleko, i pretežno zbunjen.