Foto: Željko SinobadOvako pred odluku o dodeli nacionalnih frekvencija, razmišljala sam o medijima. Jedna od stvari koja me nervira u vezi sa televizijama jesu reprize tokom leta. Najbolje emisije samo nestanu sa programa, puštaju se već emitovane, kao da bi svi trebalo da odemo na raspust da se resetujemo i pripremimo za novu školsku godinu zato što nastavnica ima kuću na moru pa tamo voli da provodi juli i avgust.
Ako cela mašinerija u štampanim medijima može da isporučuje sadržaj svakodnevno, zašto postoji ova duga pauza na televizijama kad se temperature popnu. Tim pre što upravo u tom periodu događanja (važnih) ima dosta, a tema (kvalitetnih) ima uvek.
Dalje, što se tiče informacija, onih od kojih se prave vesti… Govori se o tome da smo nedovoljno informisani. Meni se čini da se ne obraća pažnja na to da smo preterano informisani, da mnoge stvari uopšte ne bi trebalo da znamo. To nepotrebno znanje baca nam se u mentalni prostor lopatama. Osim što služi da se popune sati programa i strane i strane štampe, čini još samo to da jedemo medijski džank, brzu hranu od koje nam se kvari mentalno varenje.
Vlada će biti formirana u zakonskom roku, ministre jure obaveštajne službe, Vesić je planiran za saobraćaj, cevi su stare 50 godina, Vulin se odriče i glave i fotelje u ime jedine ljubavi (malo sam starija pa mu pamtim i mladalačke simpatije), Milanović bi predsednika držao za ruku, Vučić ponovo i ponovo i ponovo napušta stranku uz jecaj saboraca i njihove vapaje da se predomisli,
Đurić se sprema na povratak, Brnabić i Mali čekaju odluku, doktorat se vadi iz naftalina i promatra sa svih strana, dobar je, nije dobar, malo je plesnjiv, nije kvalitetno konzerviran, greška u receptu, Đilas neće da se svađa, struja bi trebalo da poskupi milion posto, ali poskupeće samo osam, poskupeće samo deset, poskupeće od 15 do 20 posto…
Ne vidim ni jedan jedini razlog zašto bismo o svemu tome bili obaveštavani osim da nam junaci (ne junaci, više likovi) iz naše svakodnevice bezobrazno ne dozvoljavaju da živimo bez njih. U tome im oberučke u susret izlaze mediji.
Preklapanje o tome ko će biti premijer(ka), da li će izvisiti Stefanović ili Vesić ili još poneko, koliko su stare zakopane vodovodne cevi i šta je novo smislio Đilas u našim životima samo oduzima vreme, jer… to znamo, biće kako bude i ništa se pod skupštinskim nebom neće spektakularno desiti. Koliko god budu najavljivali poskupljenja, samo će nam prispeli račun precizno reći procenat. A cevi će pucati i stare i nove. Dok se ne okanemo nabavki preko ortakovog biznisa započetog sa 100 dinara.
Novi Sad je jasan dokaz da se ništa ne pitamo, da naše političke snage imaju dobre eksterne mišiće te da ko god sedne u fotelje vlasti iste će instrumente koristiti u političkoj operaciji. Zašto bi onda trebalo da se bavim svim napred navedenim temama?
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
