Šuma bara livada 1

Onda, kako uglavnom bude kad vas nešto privuče i zaokupi pa obavezno naletite ponovo na tragove koji vode ka tome, pogledala sam prilog o njegovim slikama na RTS-u.

Platna je okupio naziv Šuma bara livada. Baš tako, bez ikakve interpunkcije.

To me je dotaklo.

Bez ograničenja, bez formalnih nanosa, samo tri reči u nizu.

Savremen prikaz prirode, kontrolisan ali čulan. Pitala sam se kako je moguće drugačije prikazati pejzaž u 21. veku.

Rasterećen mimetičnosti, ipak opterećen osećanjem savremenog čoveka grada.

Uredno poređane horizontale na velikom platnu koje me je svojim mirom, iza koga čuči umirena snaga, podsetilo na Rotka.

Ređaju se harmonično naslonjene jedna na drugu trake delova pejzaža, kao mozaik, naslagane kolorističke asocijacije na motive iz naziva.

Gore je nebo, njega seku zraci sunca na zalasku. Između su zemlja i trava ili krošnje drveća.

Jasna je priroda kao tema ali posebno predstavljena, obrađena kroz iskustvo i emotivni aparat, pre čoveka bez određenih godina nego deteta ili odraslog muškarca.

Osećanja prijatnosti utkana u sliku upravo su osećanja koja se bude kod posmatrača.

Priroda je miroljubiva, društvo nas je navelo da budemo oprezni, da se plašimo.

Između apstraktnog i figurativnog, dominantno platno najpre me je otvorilo kao posetioca, ukinulo je distancu, pozvalo me da sebi predstavim kako bih uvela motiv prirode u savremeni izraz.

Upravo tako, kroz horizontale.

Ne samo zato što volim horizontale kojima se ne pretpostavlja početak i kraj, već se stvara utisak da ih samo prostor rama prekida, a da se one nastavljaju dokle oko seže, nigde se ne ukrštajući u prostoru i nikad u vremenu, nego i zato što su manje preteće od vertikala ili mirnije od dinamičnih, čak dramatičnih dijagonala.

Nasuprot ovoj slici stoje neke koje prirodu daju preko rešetke.

To je deo otpora i straha današnjeg čoveka.

Strogim formama se borimo sa neizvesnošću.

Rešetka koja je predstava krutog sistema, možda autoritativnog našeg dela otpor je prema haosu budućnosti.

Ne možemo da znamo šta će doneti sutra i pokušavamo da se držimo za stroge preseke vodoravnih i uspravnih traka, možda samo virtuelnih.

Šuma bara livada je priča o nama.

Negde smo između slobode koju nudi priroda i potrebe da budemo zaštićeni.

Zato je priču našu o slobodi i san o kontroli nemoguće sjediniti.

I zato skačemo iz bare u baru, između širokih livada po kojima se nesputano trči i guste šume koja svojim nepokretnim stablima usmerava naše kretanje.