Decenija digitalnog smoga

Period je to bio sa novim a jasno prepoznatljivim filmskim pravcima, slušljivom muzikom koja se mogla pronaći u masovnim medijima (dočim danas program MTV-ja više nije usklađen sa imenom televizije a na radijskoj skali smo izloženi listi bezbednih i poznatih pet stotina pesama koje pretpostavljenog prosečnog građanina odvraćaju od menjanja stanice), srednjoškolcima podeljenim na supkulture…

Danas, u skladu sa nevidljivom telekomunikacionom mrežom koja nam lebdi nad glavama i šareni crna ogledala koja se ne ispuštaju iz ruku, ljudska mreža pretvorena je u monotonu shemu što traži i koristi, istovremeno se sve više povlačeći u sebe.

Zašto „shema“, pored svih drugih sinonima?

Verovatno zbog upotrebe reči na engleskom jeziku, kao „scheme“, gde označava detaljno planiranu prevaru.

Ali, do Kocalketla, i decenije na početku trećeg milenijuma vreme su živih ljudi, kako novih koji ne pamte doba sporosti, tako i nas ostalih koji se sećamo vrtenja audio kaseta oko grafitnih olovaka da se baterija vokmena ne bi trošila na premotavanje.

Više ne premotavamo nego klikćemo, u milisekundi uskačući u refren pesme ili epilog filma.

I u toj brzini zaboravljamo.

A kada se teško sećamo pretprošlogodišnjih kanskih pobednika i dobitnika Oskara (istina, uglavnom s pravom, posebno ovih drugih), šta se dešava sa filmovima sa skrajnutih festivalskih projekcija, ili onim nedovoljno primećenim unutar opusa ponekad preterano produktivnih reditelja? Bivaju ugušeni digitalnim smogom, i zato ćemo sada napraviti promaju.

2010. – Hereafter (Drugi život, SAD, r. Klint Istvud)

Klint Istvud je filmom „Drugi život“ završio period najavljen tokom devedesetih a konačno započet „Mističnom rekom“ 2003. godine, kada su mu sva vrata – kritičarska, Spilbergova, liberalno-holivudska – bila otvorena.

I, onda, kada je delovalo da se sve što dotakne pretvara u od svih prihvaćeno zlato, „Drugi život“ udario je u zid nerazumevanja.

Navodna paranormalna priča o duhovima zapravo je bila vizuelni esej na temu usamljenosti i prelaska ne iz života u smrt već iz poluživota u život.

I kažnjen je, za prepuštanje retkom tipu filma koji deluje robotski precizno a može biti stvoren samo srastanjem autora sa svojim likovima i oslobađanjem od svake vrste straha.

2011. – Margaret (SAD, r. Kenet Lonergan)

Ukoliko vam je tokom gledanja filma „Margaret“ delovalo čudno što Met Dejmon izgleda kao da je ne toliko davno izašao iz puberteta a Ana Pakvin uz pomoć neke čarolije i dalje uverljivo igra srednjoškolke, rešenje zagonetke je u tome što je film snimljen početkom 2005. godine.

Kenet Lonergan, scenarista „Bandi NJujorka“ i „Mafijaša na terapiji“ (originalno „Analyze This“ – možda poslednja velika, scenarijem vođena komedija) godinama se sa vlasnicima novca borio da ovaj kompleksan film, na više načina otvoren za tumačenje, u što nenapastvovanijem obliku bude pušten u javnost.

Za postojanje verzije iz 2011. zaslužan je Skorsezeov montažni napor, budući da je autoru filma, čini se, tada već bilo dosta svega. Srećom, na svetu još uvek ima dovoljno zaluđenika koji se uznemire na pomisao da bi nešto vredno moglo biti bačeno.

2012. – Zhit (Živeti, Rusija, r. Vasilij Sigarev)

Tri priče iz predivnog Suvorova u Tulskoj oblasti. U prvoj, HIV pozitivni momak i devojka, u prisilnoj ili dobrovoljnoj otuđenosti od društva, ponavljaju jednolične dane u dečijim igrama i razgovorima čija je priroda teško razumljiva bilo kome osim njima.

U drugoj, majka, nakon što je svoj alkoholizam stavila pod kontrolu, čeka dolazak dve ćerke iz državnog starateljstva.

U trećoj smo grčki hor pred scenama porodičnog nasilja, poput one kada se dečko još uvek mlade žene (koliko tačno mlade, teško je reći, jer Suvorov u Tulskoj oblasti posebno uspešno ubija mladost) unese njenom sinu u lice i izgovori vičućim šapatom: „Ne zaseravaj mi atmosferu ovde. Ja ćutim, ćutim, dok ti jednog dana ne budem zavrnuo glavu kao sijalicu“.

Kada se malo šire sagleda, nije neobično da 2012. godinu predstavlja jedan od najmučnijih filmova koje sam ikada gledao.

2013. – Sweetwater (SAD, r. Logan Miler)

Možda je divlji zapad više ličio na ovaj napadno nadrealni film nego što bi se dalo pretpostaviti.

Do banalnosti jednostavni razvoji događaja; versko ludilo; ravna linija svakodnevice iz koje povremeno iskaču pojedinci sa teatralnošću kao osnovnim smislom postojanja; junaci koji se skrivaju kako u masi, tako i unutar samih sebe, dok zlikovci stoje ponosno, obasjani suncem…

Zapravo, „Sweetwater“ bi mogao biti veran ne samo divljem zapadu već svim vremensko-geografskim tačkama ljudske tragedije. No, samo na divljem zapadu DŽenuari DŽons gola iz potoka upucava gadove koltom.

2014. – Spring (Proleće, SAD, r. DŽastin Benson, Eron Murhed)

Između filozofskih SF filmova „Resolution“ i „The Endless“ za koje se valja opskrbiti strpljenjem i spremnošću za mentalni napor (bez čega svaki pokušaj gledanja gubi svrhu), reditelji Benson i Murhed kao da su pokušali da umetnu jedan film „za raju“.

Ipak, kakva je to „raja“ kojoj je namenjen mutant Linkleterovog „Pre svitanja“ i „Gladi“ Tonija Skota?

U početku, diskretno, festivalska, pre nego što će „Proleće“ polako, tokom godina i sve veće zastupljenosti „striming“ platformi, postati gotovo kultni film (odrednica koja se često pogrešno koristi – zapravo označava delo koje je obožavano od strane određenog broja ljudi, po mogućstvu u škrtoj tajnosti).

Takođe je i ljubavni film br. 1 protekle decenije.

2015. – Pionery-geroi (Pioniri heroji, Rusija, r. Natalija Kudrijašova)

Olga, Sergej i Katja deo su poslednje pionirske klase SSSR-a, učeni da u životu valja slediti primer „pionira heroja“, nekolicine dečaka i devojčica koji su tokom kolektivizacije i Velikog otadžbinskog rata životima platili svoja herojska dela i kasnije dobili status božanstava u ateističkoj zemlji (usput, i dela i akteri uglavnom su bili ili propagandno ukrašeni ili potpuno izmišljeni).

Skoro trideset godina kasnije, dok – kao politički analitičar, PR menadžerka i glumica – pripadaju imućnom jednom procentu, agorafobična glumica Olga će psihoterapeutu reći: „Ja činim herojski čin svakoga dana kada uspem da se obučem i izađem iz stana“.

Na Paliću, jutro nakon projekcije, nekoliko dvadesetdvogodišnjaka se nimalo biranim rečima tokom doručka izražavalo o dramskim dometima „Pionira heroja“.

Sinulo mi je: oni nisu čekali prenos finala štafete 4×400 sa Svetskog prvenstva u Tokiju 1991. u četiri ujutru, kada su Jovković, Đurović, pokojni Ismail Mačev i Branković trčali kao LJudi.

I kada ni to nije bilo dovoljno.

2016. – 20th Century Women (Žene 20. veka, SAD, r. Majk Mils)

Reditelj i multidisciplinarni umetnik Majk Mils proteklih petnaest godina proveo je, između ostalog, temeljno stvarajući dva igrana filma. Prvi, „Beginners“, bio je inspirisan životnom pričom njegovog oca, biseksualca vrlo blizu homoseksualnog kraja Kinzijeve skale, koji je posle smrti svoje žene, rediteljeve majke, odlučio da bi preostale godine života valjalo iskoristiti za nadoknađivanje do tada samouskraćenog istopolnog zadovoljstva. Drugi, „Žene 20. veka“ su rediteljeva posveta koliko majci, toliko i drugim ženama iz umetničkih krugova Kalifornije ranih osamdesetih koje su mu formirale ličnost, usput ga zbunjujući u nežnoj adolescentskoj dobi – kako majka u filmu kaže – „hardkor feminizmom“.

2017. – Rock’n Roll (Francuska, r. Gijom Kane)

Film glumca Gijoma Kanea mogao je biti egzibicionistička interna šala.

Naime, Kane i njegova žena Marion Kotijar (možda formalno nisu u braku ali svakako žive zajedno i imaju dete) igraju same sebe u priči o autorovom suočavanju sa srednjim godinama, kada počinje da dobija uloge očeva a ne ljubavnika.

No, Kane i Kotijar su likovi, i da su im dodeljena druga imena fabula bi i dalje bila svrsishodna.

Pošto nisu, dobili smo – uz prečicu kojom je izbegnuta prva, obično suvišna filmska rolna sa ekspozicijom – još jedan sloj samo-ironije u priči koja stvarnost uzima kao unutrašnju osnovu da bi se nakon toga krenulo ka iznenađujućim i ekstremnim dramskim predelima.

Ili, recimo ovako: film sa navodno stvarnim osobama jedan je od najmaštovitijih koje sam gledao u prethodnih deset godina.

2018. – Struggle: The Life and Lost Art of Szukalski (Borba: Život i izgubljena umetnost Šukalskog, Poljska/SAD, r. Irek Dobrovolski)

Početkom 20. veka, petnaestogodišnji Stanislav Šukalski, sa darom za vajarstvo i druge likovne umetnosti, vratio se iz Amerike u rodnu Poljsku u želji da upiše akademiju.

Na prijemnom ispitu je valjalo raditi akt po modelu, no Šukalskom je pažnju privuklo koleno i na kraju je primljen, mlađi od svih, na osnovu skulpture detalja.

Posle nekoliko meseci, profesori su se ipak vratili par koraka unazad i momku objasnili da škole imaju određena pravila i da vajanje cele figure ima svoju ulogu u nečijem stilskom razvoju.

„Rekao sam ‘zbogom’, i otišao istog momenta“, kaže Šukalski koji će se samoobrazovati kroz neprestani rad, šetati od Evrope do Amerike, tridesetih biti prvi vajar Poljske, zadužen za spomenike od nacionalnog značaja, obigravati oko anti-semitizma, nakon nemačke invazije pobeći ponovo u Ameriku, u krajnju opskurnost iz koje će biti slučajno spasen početkom sedamdesetih. Uz sve inkvizicije i šoe, možda najveći masovni zločin u istoriji sveta je ubijanje umetnosti putem zaborava.

2019. – Brexit: The Uncivil War (Bregzit, VB, r. Tobi Hejns)

Benedikt Kamberbač sa perverznim užitkom igra Dominika Kamingsa, prvog čoveka „Bregzit“ marketinške kampanje pred britanski referendum 2016. godine.

Kamings, igrač iz senke, pre par nedelja je na kratko provirio na svetlost pozvavši da se za poslove u administraciji Borisa DŽonsona jave „super-talentovani čudaci“ sa „istinskom kognitivnom raznovrsnošću“. „Potrebni su nam ‘džokeri’, umetnici, ljudi koji nisu išli na fakultet…“, nastavlja Kamings svoju kampanju „anti-establišment“ filozofije, najzavodljiviji i najuspešniji pristup zapadnom glasačkom telu u poslednjih nekoliko godina.

Film nedvosmisleno zauzima „anti-bregzit“ poziciju, sa nekoliko scena – obratiti pažnju na deo sa fokus grupom – koje su čisti horor, nagoveštaji krajnjeg besmisla u prostoru javnog diskursa ka kojem svet klizi (dok su uvek iste strukture sve bogatije).

Ali, optimista će reći, dešavale su se i gore stvari od rijaliti zvezde na mestu predsednika SAD pa se elipsoid još uvek okreće. Još uvek.