Goust Dog (verovatno nikada bolji Forest Viteker), plaćeni ubica sa unutrašnjim kodeksom dužnosti, prvo izvede u tom momentu već nepotrebni posao za koji je unajmljen od strane „onoga kojem je dužan“ (sve započeto mora biti završeno). Zatim iz principa, nezavisno od svega, pogubi dvojicu idiota, lovaca koji su upucali medveda „zato što ih je teško naći u poslednje vreme“, uz lep dijalog što mamlaza prati u ništavilo iz kojeg smo svi potekli da mu se na kraju vratimo („- Znaš, u drevnim kulturama medvedi su smatrani jednakim ljudima. – Ovo ovde ti nije drevna kultura. – Ponekad jeste.“). Nakon toga, odlazimo do dvojice italijanskih krimosa, preživelih ali izbušenih mecima, tokom bega kolima. Zaustavlja ih, zbog brze vožnje, arogantna policajka („rej ban“ naočare, dominantni stav robotske osobe) koja ubrzo biva upucana, jer smeta. „O’ladio si ženu“, kaže prvi krimos. „Ti si muška šovinistička svinja“, odgovori drugi. „Ubio si ribu“, nastavlja šokirano prvi. „Ubio sam policajku. Hoće da budu jednake. Učinio sam je jednakom“. Nismo, naravno, svi jednaki, drugačiji smo i zato smo zanimljivi ali, takođe naravno, imamo ista prava, u slučaju prethodne scene, da pucamo i budemo upucani. Što mi sve pada na pamet povodom tvit-manije izvesnog Željka Veselinovića, jednog od pokaznih lica SZS-a.

* * *

Izneću užasnu, uz to krajnje nepopularnu tvrdnju: neuki Srbenda (pogledajte samo tu fizionomiju) suštinski je u pravu. U vezi sa formom, pak, sve je pogrešno. Predsednica vlade je u svojoj nedavnoj analizi istorije „reality“ programa u Srbiji primenila ceo svoj marketinški arsenal – plačni govor (odlika njenog gazde tokom opozicionog perioda), licemerje, oklagijanje činjenica dok ne dobiju pogodan oblik… Kao odgovor je dobila prirodnu reakciju jednog prosečnog Srbina „iz baze“: seksualni scenario inspirisan ženskim rodom osobe koja se napada uz upotrebu određenih stereotipa vezanih za cele rase ljudi. Zaista, nekim ljudima bi valjalo zaključati mobilne telefone nizom šifara, dovoljno komplikovanim da ih, dok ih rešavaju, prođe želja za javnom objavom mišljenja. Opstanak ljudske civilizacije, a sa njom i političkih činilaca kao nesrećne neophodnosti, oduvek dobrim delom počiva na laganju, tj. suzdržavanju od vikanja svega što nam padne na pamet, na način na koji nam padne na pamet. Sada ću pažljivo i sa strahom birati reči analizirajući slučaj „tvita“ pomenutog Ž. Veselinovića glede javnog objavljivanja i pojavljivanja udovice Olivera Ivanovića. Kada je viđena pre nekoliko meseci kako sedi pored predsednika Srbije u privatnom razgovoru sam, svestan kriminogeno-bezbednosnih struktura koje su, najverovatnije, počinile ubistvo, rekao, otprilike, „to je to, kupili su je ali ne sme niko da je osuđuje zbog toga“. Međutim, u narednom periodu nije samo ćuteći živela bez straha već se jasno svrstala na stranu vladajućeg interesnog društva, i to, reklo bi se, ne iz ucene ili obaveze već sasvim iskreno. U tom trenutku ona prestaje da bude žena, udovica, samohrana majka i postaje ljudsko biće čiji postupci imaju posledice. Zapravo, naš stav o njoj biva oslobođen ranije neizbežnih stega saosećajnosti i počinjemo da laprdamo, prvo u dijalogu sa samima sobom a zatim i bliskim osobama, onima ka kojima okrenemo glavu i pogledamo ih u oči pre nego što počnemo da govorimo. Analiziramo ljudsko ponašanje. Analiziramo šta sve dovodi do zaljubljivanja, kasnije do odluke da se život provede u nečijem društvu. Recimo, kada se zaljubljujemo, tu se može raditi o detaljima, reči, pogledu. Kod daljih odluka sagledavamo celu osobu. Ko je bio Oliver Ivanović pre desetak godina i gde je osnovna razlika sa Oliverom Ivanovićem od pre godinu dana? Pa, tokom prve decenije dvehiljaditih radilo se o čoveku koji je deo vlasti, dakle, koji se nalazi na poziciji određene moći. Oliver Ivanović od 2012. godine nadalje čovek je proganjan, zatvaran, napušten. Ukratko, život sa njim nije onakav kakav je bio. Na neki način, dok smo verni novom njemu, izdajemo sebe. I, onda, on prestaje da postoji i sa tim prekidom proces povratka na staro postaje neizbežan. Bila bi to jedna neprijatna i rizična analiza dramskih likova inspirisana stvarnim osobama. Sa druge strane, u svetu držača pipkajućih pločica, na scenu stupa „Srbenda sa smartfonom“ i ženu Olivera Ivanovića upoređuje sa đavolom (koji još i „đuska po Beogradskim klubovima“). Zapravo, budući da đavo ne postoji, da se, dakle, radi o idiotskoj hiperboli, taj stav manje je problematičan od onog upućenog premijerki koji vrišti od svakovrsne političke nekorektnosti iz stvarnog sveta. Čovek je stil i društvene mreže su u ovom slučaju bile korisne jer su pomogle da, nadam se, lustriramo jednog stilski potpuno pogrešnog čoveka. Ipak, dok to radimo, moramo odlučiti da li bi suštinski mogao biti u pravu. I, nakon toga, prošetati se do Zoo-vrta i baciti telefon u kavez sa tigrovima.