Foto: Privatna arhiva – Način na koji je to rađeno uopšte nije bio prijatan, jer su pojedinci uspeli da se prilično obogate.
– Da li je taj aspekt vama bio bitan?
– Nije. Mi smo se rukovodili poboljšanjem finansijskog stanja penzionog fonda. To je bio jedini test pred odluku. A ako bi se pri tome neko obogatio, nije na nama bilo da donosimo moralni sud. Lično, meni to uopšte nije bilo privlačno. Ali naša dužnost je bila prema korisnicima fonda. Samo prema njima.
Razgovor sa Nikom Ficpatrikom, upravnikom penzionog fonda britanske železnice (dokumentarna serija „The Mayfair Set“, 1999)
Rad britanskog televizijskog dokumentariste Adama Kertisa (1955) sam upoznao relativno kasno i nasumično.
Serija „Can’t Get You Out of My Head“ mi se učinila kao još nešto što bi se moglo proveriti tokom pravljenja liste najboljih televizijskih naslova 2021. godine koju sam po tradiciji radio za NIN (a sada, naravno, za Radar).
Dugačke epizode, tema potrebe za slobodom i individualizmom koja je u 20. veku donela toliko kontrastnih posledica, produkcija BBC-ja, pri čemu kao da je dotična serija držana u stanju nekakve subverzivne tajnovitosti.
Otpilike, ko od ranije zna, gledaće.
Naime, za Kertisa bi se – tako smo se, valjda, i pronašli – na osnovu prirode dela moglo reći da je neka vrsta levičarskog libertarijanca koji odbija da se ideološki odredi.
Visoki kapital kod njega nikada neće mirisati dobro, dok ne zapada ni u predele promocije apsolutnog rušenja tekovina zapadne civilizacije.
No, posle gledanja nekoliko sati serije „Can’t Get You Out of My Head“, jedna od prvih stvari koje će vam pasti na pamet je da bi najzdravije bilo da se evakuišete i iz zapadne i iz svake druge civilizacije.
Opet, ni to nije zaključak koji autor nameće, prevashodno tragajući za uzrocima i neuvijeno prikazujući posledice globalnih političkih ili ekonomskih procesa.
Libertarijanizam pre nego što je zgrabljen kandžama liberalnog kapitalizma?
Kada je trebalo napisati tekst o odličnom filmu „Limonov: balada“, u pomoć sam pozvao Kertisovu dokumentarnu seriju „Russia 1985–1999: TraumaZone“, sačinjenu isključivo iz arhivskog materijala i svedenih ali sasvim dovoljno objašnjavajućih natpisa.
Podnaslov je bio znakovit: „What It Felt Like to Live Through the Collapse of Communism and Democracy“.
Dakle, „i demokratije“.
Gde?
U Rusiji?
Ili možda mnogo šire, tih devedesetih koje se na zapadu smatraju upravo za period labudove pesme demokratije, ako je ikada i postojala?
U svakom slučaju, nakon sedam sati dramski umešno montiranog materijala koje su dopisnici BBC-ja slali iz Sovjetskog Saveza (i, kasnije, njegovih ostataka) sam definisao svoje stavove glede suštinskih grešaka koje je Gorbačov načinio.
Elem, pre desetak dana sam relaksirano gledao dokumentarnu seriju iz 1999. godine „The Mayfair Set“ (podnaslov: „Four Stories about the Rise of Business and the Decline of Political Power“), ne znajući kakve me sve paralele i analogije vrebaju.
Nije zgoreg napomenuti da je serija na dodeli BAFTA nagrada 2000. godine – na kojoj su u filmskom sektoru dominirali „Američka lepota“, „Sve o mojoj majci“, „Talentovani g. Ripli“ i „Matriks“ – proglašena za najbolju televizijsku dokumentarnu seriju.
Onako, ispod radara, a tako egzistira i sada kada je BBC ne reprizira ali je uredno drži na svom striming servisu i ne traži njeno uklanjanje sa Jutjuba.
Prva epizoda se bavi korupcijom koja kada se jednom pusti u globalni eko-sistem na koncu uvek pronalazi povratni put.
Glavni lik epizode je potpukovnik Dejvid Sterling, osnivač SAS-a koji je posle Drugog svetskog rata u Rodeziji (potonji Zimbabve) pokušao da okrene točak gubitka kolonijalne britanske moći.
Kertis ga opisuje ovako: „Krajem 50-ih, Sterling se vratio u London. Bio je razočaran u političare, smatrajući da su izgubili volju da održavaju moć Britanije van njenih granica. Uz to, nije znao šta da radi sa sobom“.
Dokon i nadobudan, povezao se sa sebi sličnima i napravio plaćeničku vojsku koja je u Jemenu – sa državnim ovlašćenjem i saudijskim novcem – ratovala protiv regularne egipatske vojske koja je dotičnu zemlju stavila pod kontrolu.
Sledi borba Velike Britanije i Amerike oko prava na trocifeno milionske ugovore za prodaju oružja Saudijskoj Arabiji, potplaćivanje Saudijaca, pa na koncu, nakon naftne krize sedamdesetih, obrnuta korupcija u kojoj su Saudijci plaćali britanskim političarima za pravo da upravo na teritoriji izvora problema uvećavaju svoj imetak.
Glavni junak druge epizode je izvesni Džim Slejter, berzanski mešetar koji je, manje ili više sam, 60-ih stvorio praksu „neprijateljskog preuzimanja“ („hostile takeover“), uvidevši da većina velikih britanskih fabrika i kompanija nije više u većinskom vlasništvu osnivačkih porodica već mnogobrojnih deoničara, nesvesnih svoje moći.
Zakonskom silom i pozajmljenim novcem je preuzimao kompanije, potom ih rasparčavao, otpuštao radnike, rušio zgrade, prodavao zemljište, i tako povećavao tržišnu vrednost (mali rashodi).
Na kraju, prodao bi ih nekom trećem, sebi sličnom, a snaga berze je rasla i mehur se naduvavao.
Treća epizoda se bavi britanskim berzanskim mešetarima koji su u Reganovoj Americi 80-ih uzeli učešće u srodnim dešavanjima – ovaj put, omogućenim novcem penzionih fondova.
Profit koji su penzioni fondovi ostvarivali na Vol Stritu pre četrdeset godina je bio jednokratan, stvarajući društveni haos i enormno bogaćenje malobrojnih idejnih tvoraca zla.
U seriji, upravljači penzionih fondova peru ruke, kao ljudi koji su „samo radili svoj posao“.
Kertis oslikava raspravu kadrovima bezbrižnih američkih penzionera na plažama Floride, ni ne pokušavajući da prikaže šansu da se dosegne sam izvor novca i objasni mu se kako stoje stvari.
Eh, kad bi novac imao mozak…
Novinar Volstrit džurnala Tim Mec tmurno zaključuje: „Najveća ironija je u tome što su penzioni fondovi osnovani za dobrobit radnog čoveka koji je konačno stekao moć da prinudi upravu da preuzme odgovornost za stanje radnika nakon što ode u penziju. Sada, međutim, posle ogromnih promena na berzi koje su došle kao posledica ‘preuzimačkog buma’, upravo su penzioni fondovi ti koji ugnjetavaju radnog čoveka kojem su izvorno služili. Postupci penzionih fondova ukidaju milione radnih mesta, ne dozvoljavaju rast plata, sve u cilju profitiranja i udobnije penzije“.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
