Neuništivi ovan ponosa

Dvadeset i osmog juna 1919. godine neki drugi, prvobitno uglavnom militantno raspoloženi starci su u Versaju iza svojih potpisa ostavili, ispostaviće se, tri zlokobne tačke.

Povodom stogodišnjice Versajskog sporazuma, sastavljajući listu pet na više načina značajnih filmova sa tematikom Prvog svetskog rata, izbegavam „Staze slave“, „Marš na Drinu“, „Galipolje“, „Lorensa od Arabije“… Pred čitaocima su, umesto toga, neznani junaci, neki zaboravljeni, neki kojih je politički nekorektno sećati se, neki koji nikada nisu ni dobili pravu priliku da budu dostojno upamćeni…

J’accuse! („Optužujem!“, Francuska, 1919.), r. Abel Gans

Sredinom 1918. godine Abel Gans je telima stotina francuskih vojnika ispisao reč „Optužujem!“, pozajmivši je od Emila Zole i njegovog antisistemskog otvorenog pisma napisanog povodom afere Drajfus dvadeset godina ranije. Valja reći da se trosatni film snimljen pre sto godina gleda bez poteškoća, budući uredno dramaturški zasnovan na ljubavnom trouglu dodatno popunjenom večnim problemima potuljenog provincijskog antisemitizma ili straha žrtve nasilja od društvene sramote.

Reditelj – inače, i sam sa posledicama trauma koje je doživeo kao vojni snimatelj – u trećem činu svog poludelog glavnog junaka vraća kući iz blatnjavih rovova. Ali, on nije sam, već dovodi povorku mrtvih koji optužuju ratne profitere, neverne supruge, nečasne nastavljače porodičnih firmi… Radi se o intimnoj ali konkretnoj koloni svežih leševa, u jednom trenutku podeljenim ekranom suprotstavljenoj ispraznosti zvanične pobedničke parade.

Tumači su često zbunjeni i filmu se ponekad pripisuje proratna poruka (recimo da živi moraju biti dostojni onih koji su se žrtvovali). Ipak, kroz film izbija motiv uzaludnosti davanja celog bića za nešto apstraktno kao što je nacija. Neobično, takvo delo bilo je prihvaćeno upravo u pobedničkoj naciji i povelo svog tvorca ka statusu jednog od velikih reditelja istorije filma. Biće da su slike bile previše stvarne da bi bile ignorisane. Na kraju krajeva, većina statista iz povorke mrtvih mesec dana nakon snimanja više zaista nisu bili među živima.

The Eagle and the Hawk („Eskadrila smrti“, SAD, 1933.), r. Stjuart Voker

Tzv. „pre code“ period američkog filma, tj. nekoliko godina pre uvođenja interne cenzure u strahu od „tihe većine“, omogućio je, osim stotina umereno slobodnih komedija i nasilnih krimića, i prvu ekranizaciju romana „Na zapadu ništa novo“. Nakon dokaza finansijske legitimnosti antiratnog diskursa moglo se nastaviti dalje i pokušati sa primenom formule i na domaće junake, umesto Nemaca koji govore engleski jezik.

U „Eskadrili smrti“ Fredrik Marč igra pilota okruženog smrću – neprijatelja koje ubija i članova posade koji neumitno, gotovo sudbinski ginu na mestu mitraljesca iza njegovih leđa. U isto vreme, dok se iznutra, nevidljivo za okolinu, raspada, spolja biva slavljen, nagrađivan medaljama i posmatran od strane mladih pilota kao materijalizovano božanstvo.

Na scenu stupa novi mitraljezac, psihopata u tumačenju mladog Kerija Granta koji nema problem sa pucanjem na bespomoćne padobrance („jedan više kojeg ubijem je jedan manje koji ubija mene“). Dakle, prostor za igru između dva shvatanja života, obavljanja neprijatne dužnosti sa jedne i sadističkog uživanja sa druge strane, je otvoren sve do tipično šokantnog „pre code“ kraja.

Stosstrupp 1917 („Udarni odred 1917.“, Nemački Rajh, 1934.), r. Ludvig Šmid-Vildi, Hans Zeberlain

Hans Zeberlain bio je član Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije i učesnik Verdenske bitke koji je o svom ratnom iskustvu napisao roman „Vera u Nemačku“. Radilo se o izuzetno popularnom štivu za čije jedno izdanje ja Adolf Hitler napisao predgovor.

Dakle, lako je shvatiti zašto je „Udarni odred 1917.“, film po knjizi iz 1934. godine, jednim delom snimljen kao desničarski odgovor na američku ekranizaciju Remarka, francuski „Les croix du bois“ („Drveni krstovi“, 1932.) te povremene nemačke antiratne filmove iz perioda Vajmarske republike, danas tek materijal za fenomenološko istraživanje radoznalih.

Međutim, 1934. godina u Nemačkoj je, da upotrebimo bliske reference, period ranog SNS-a pa je i jedan sistemski filmski projekat poput „Udarnog odreda“ iznenađujuće uravnotežen, skrivajući pravu prirodu svojih tvoraca. Naravno, za razliku od gorenavedenih primera, rat je nužno zlo u okviru kojeg, u ime nacije, njegovi učesnici imaju ispunjavati poverene im zadatke. Zapravo, takav pristup mnogo je bliži stvarnosti od tematskih filmova nastalih u, hajde da kažemo, demokratskim društvima.

Junaci „Udarnog odreda“ ubijaju kada moraju, šale se unutar grupe jer ljudi, u stvarnosti, tako podnose bistvovanje, prave društvo umirućem Francuzu, sebi ravnom ratniku, deleći sa njim muku dužnosti. A kada krene akcija, ona je takva da gledalac nije siguran gde prestaju dokumentarni a nastavljaju se igrani kadrovi. Ipak, poput stvarnosti, „Udarni odred“ ima tendenciju da bude dosadan.

Oh! What a Lovely War („Oh! Kakav divan rat“, Velika Britanija, 1969.), r. Ričard Atenborou

Kako, pak, društvo dođe do toga da je u njemu moguće postojanje filma „Oh! Kako divan rat!“? Recimo da se radi o neometanom procesu društvene evolucije u čijem jednom momentu poznati glumac i reditelj debitant odlazi kod vlasnika filmskog studija i proda mu kontrakulturni mjuzikl baziran na pismima, propagandnom materijalu i popularnim pesmama iz perioda Prvog svetskog rata.

Naravno, na pitanje „ko će da igra u filmu?“ vlasnik novca dobio je uzbudljiv odgovor: Lorens Olivije, Dirk Bogard, Majkl Redgrejv, DŽon Gilgud, DŽon Mils… No, film o kome je reč gotovo da je konceptualno umetničko delo, te prisustvo velikih imena nije tek u cilju ukrašavanja plakata. Zapravo, načinjena je klasna podela: generale država i direktore vojski igraju nadbića, dok članove generičke porodice Smit, žrtve istorije iz redova niže srednje klase tumače sposobni ali ne previše harizmatični glumci nepoznati široj javnosti (i takvi će i ostati). Surovost, čak i na postmodernom nivou, je ime igre.

Onda kreću koreografisane numere sa istinskim pesmama kojima su ljudi u uniformama pokušavali da se bore protiv užasa neposredne smrti: „Ako tražiš stari bataljon, mi znamo gde su sada: vise na bodljikavoj žici. Videsmo ih, videsmo ih, kako vise na bodljikavoj žici“. Ili, završna: „A kada nas pitaju, a pitaće, zbog čega nismo dobili ‘Croix de guerre’, oh, nećemo im reći, ne, nećemo reći, da bio je neki front ali đavo da nas nosi ako znamo gde“. Naravno, muški članovi porodice Smit u tom trenutku nam se obraćaju sa druge strane postojanja.

„Oh! Kako divan rat“ nalikuje onoj najdaljoj tački kopna Hantera S. Tompsona, tački do koje je veliki talas šezdesetih stigao i zatim krenuo nazad da se nikada ne vrati. Ali, bio je i videli smo ga.

Uomini contro („Ljudi protiv“, Italija/SFRJ, 1970.), r. Frančesko Rosi

Uz „Kelijeve heroje“, verovatno najsubverzivniji a možda i najbolji film snimljen na teritoriji SFRJ. Negde na alpskom frontu, italijanska jedinica trpi torturu svog komandanta. Juriši bez podrške artiljerije, samoubilačke ekskurzije sečenja bodljikave žice, bizarni eksperimenti sa srednjevekovnim oklopima…

Poručnik Otolengi (Đan Maria Volonte) i mladi potporučnik Sasu (Mark Frešet iz filma „Zabriski Point“, revolucionar na kratko zalutao u svet filma) nalaze se između ljudstva, tj. naroda koji se povremeno buni i biva surovo kažnjavan te vlasti, surove i eksploatatorske. Otolengi u jednom trenutku kaže, „kada krenete, znate to, ja sam sa vama“.

Ali, pravi momenat u kojem se racionalno može pokušati sa promenom sveta neće doći i pobune ostaju pojedinačni, samouništiteljski čin. Frančesko Rosi (videti „Ruke iznad grada“) u svojim filmovima odlazio je toliko levo da je u potpunosti napuštao ideološki spektar i predstavljao ništavilo bez nade. Čak više niste ni besni, što sve zajedno zvuči previše poznato.

Jedanaestog meseca, jedanaestog dana, u jedanaest sati ujutru, bilo je konačno gotovo. Dvadesetpetogodišnji potporučnik Vilfred Oven poginuće nedelju dana ranije, predvodeći forsiranje malog vodenog kanala na severu Francuske u jednom od poslednjih sukoba Prvog svetskog rata i postajući lik iz svojih pesama, možda najpre „Parabole o starcu i mladiću“. U Ovenovoj adaptaciji starozavetne priče o Avramovom ometenom žrtvovanju Isaka, prilagođenoj za potrebe i realnosti 1918. godine, anđeo krvožednom ocu uzalud ukazuje na manje bolnu mogućnost: „’Pogledaj, ovan sa rogovima upletenim u žbunje. Prinesi Ovna Ponosa kao žrtvu’. Ali starac ne htede, već poseče sina. I pola semena Evrope, jedno po jedno“.