Biti vaspitač/ica u vrtićima je odgovoran, težak, stresan, delikatan posao za koji je potrebno dosta energije, empatije, živaca, fizičke i mentalne snage. Posao koji mnogi ne mogu da rade, poput hirurga, rudara…

Međutim, i pored navedenog, iako vaspitačice, a i po koji vaspitač, pripremaju decu za ulazak u svet odraslih, oni su, makar u Beogradu, svako malo diskriminisani.

Poslednji primer desio se neposredno pred Novu godinu kada su lokalne vlasti zaposlenima u svim gradskim preduzećima isplatile bespovratno 41.000 dinara, osim njima.

Bez objašnjenja ili izvinjenja. Nisu se čelnici uzbudili ni kada se ispred Skupštine grada okupilo više od hiljadu vaspitača.

Odluka i stav koji se mogu nazvati drskim, bezobraznim, nemoralnim, nehumanim, neshvatljivim…

Umesto reakcije, iz Grada su se hvalili, da su obezbedili novac za paketiće dece vaspitača, što je praksa u svakom državnoj ili privatnoj firmi i još jednom pokazali koliko cene ovu veoma važnu profesiju.

Nažalost, problemi ne dolaze samo iz lokala, već se mogu nazvati strukturnim.

U predškolstvu i dalje postoji niz neregulisanih pitanja, poput onih da su u domenu lokalne samouprave, što, kao što smo videli može da utiče na zarade, pošto tužnih primera gde se neisplaćuju plate ima u više mesta. Takođe, rad vaspitača sa istom stručnom spremom, manje se vrednuje od rada kolega iz škola.

Krajem prošle godine vaspitači su imali još jedan razlog za nezadovoljstvo. U pitanju je ponovo bila diskriminacija, pošto je za ovu godinu planirano povećanje plate od sedam odsto, dok je zaposlenima u srednjim i osnovnim školama, devet odsto.

Ovakva diskriminacija je, kažu plod političkih dogovora gde se struka ne pita.

Za to vreme državni/gradski vrtići polako ali sigurno nestaju. Tako, za 19.500 zahteva, mesta ima za 7.512 dece. Brojke koje pokazuju trend zatvaranja državnih/gradskih vrtića, pošto su deca i ranije išla u vrtiće, ali ovolike razlike u ponudi i tražnji nije bilo.

Neverovatni i za svega nekoliko godina stvoreni jaz nadoknađuje se subvencijama privatnim vrtićima, koji niču preko noći i ima ih nešto manje od 300, tačnije upravo onoliko koliko se jaz širio.

Primera radi, u 2017. godini Beograd je izdvojio 2,08 milijardi dinara subvencija za privatne vrtiće. Novac koji je mogao da posluži da se izgrade ili poprave neki, čime bi se ova investicija vratila. Ali, odlučeno je da ide „preduzetnicima“, koji su, javna je tajna, neretko u vezi sa vladajućom Srpskom naprednom strankom.

Ova javna tajna poznata je mnogima koji imaju decu, i razvijala se intenzivno od kada je SNS došao na vlast u Beogradu.
Tako smo došli do situacije da dugoročno, umesto na negu i obrazovanje najmlađih, novac poreskih obveznika, odnosno svih nas, odlazi u džepove privatnika bliskih vlastima.

Ujedno, stalnom diskriminacijom ljudi koji obavljaju ovo časno zanimanje se demotivišu da nastave da rade pod okriljem države i time svesno urušava predškolsko negovanje i obrazovanje. A kada se zatvori i poslednji državni vrtić cene će kod privatnika moći da se penju, a subvencija više neće biti, već će sve ići na teret roditelja.

Nešto slično poput dešavanja u još jednoj važnoj delatnosti – gradskom saobraćaju, gde se vozači i ostali zaposleni u GSP-u destimulišu smanjenim platama i povećanim obimom obaveza.

Linč, silovanje, nasilje i krađa građana.