Posle dva meseca građanskih protesta broj zahteva demonstranata se povećava, a ovih dana vodi se polemika da li je rešenje za nastalu krizu raspisivanje izbora, odnosno izlazak ili bojkot.

Dok politički učesnici smatraju da ne postoje adekvatni uslovi za regularne i fer izbore, od početka protesta gotovo da se nije pominjalo osnovno i mnogo važnije od npr. broja minuta na TV dnevniku, a to je ispravan birački spisak.

Srbija je neretko zemlja fantazije, sa granicama koje su u zavisnosti od ugla gledanja fluidne i spoljnom politikom koja je se zbog pokušaja da spoji nespojivo često može nazvati i šizofrenom. Takav slučaj je i kako stvari stoje i sa biračkim spiskom.

Tako u zemlji Srbiji koja broji nepunih sedam miliona građana, pravo glasa ima njih 6.724.949, koliko ih je bilo pred poslednje predsedničke izbore 2017. godine. Prema toj računici u našoj zemlji postoji najviše par stotina hiljada maloletnika, što je bez obzira na negativni priraštaj, netačno.

Osim zdravog razuma, dovoljan je samo jedan podatak Republičkog zavoda za statistiku za 2017. godinu, prema kome je broj onih od nula do 17 godina, iznosi 17 odsto. To čini 1.218.906, što je nekoliko puta više od onoga na šta nas upućuje broj glasača.

Foto: Republički zavod za statistiku

Ova nelogičnost postoji već godinama, ali objašnjenja, makar zvaničnog nema, niti od sadašnje vlasti, ali ni onih prethodnih. Nezvanično su pominjani građani prijavljeni u Srbiji, a koji rade u inostranstvu, čime je priznato da spisak nije pravi, realan, istinit.

Ovo ujedno otvara brojna pitanja i sumnje u verdostojnost i smisao izbornog procesa u Srbiji i pratećih rezultata. Ovaj kontinuitet u sakrivanju podataka dovodi i prethodne i sadašnje vlasti u saučesničku poziciju – onu koja vodi obesmišljavanju demokratije i promociju manipulacije, kao i uzurpacije osnovnih ljudskih prava.

Nažalost, to nije kraj razumevanja bivših i sadašnjih vlasti, odnosno konsenzusa kada su u pitanju interesi partije, a ne volja građana.

Druga velika neuralgična tačka je izborni sistem koji je sa godinama postao sve udaljeniji od birača i njihovih želja, potreba.

Tako je od lokala, pa do državnog nivoa. Glasa se za partije, dok imena na listi služe kao ukras. Ovo je posebno besmisleno na lokalu gde pojedinici mogu biti važniji od partija.

Podsetimo, zasluge za prelazak na sistem (u lokalu) u kome ime i prezime ništa ne mora da znači i gde partija može da brutalno promeni ceo spisak za koji su građani glasali, donet je tokom vladavine Demokratske stranke, odnoso ljudi koji su tada bili u njoj.

Ovaj sistem je manjkav i kada je u pitanju geografska zastupljenost građana. Primera radi i po 1,5 miliona građana nema predstavnika u Skupštini, dok su sa druge strane poslanici iz Beograda nesrazmerno više zastupljeni u odnosu na broj stanovnika. Takav trend favorizuje veće gradove poput Niša, Novog Sada, a na uštrb malih sredina.

Paradoksalno i pored čvrstog partijskog stiska, odlika sadašnjeg sistema je prelazak iz partije u partiju bez obzira na stavove. „Preletačevići“ su još jedan simbol manjkavosti izbornog sistema, a mogućnost opoziva ili bilo kakve sankcije, ukoliko poslanik u potpunosti napusti platformu na kojoj je dobio glasove građana i izabran, ne postoje.

Sve navedeno je poznato godinama, a pokušaji nevladinog sektora iz 2015. godine, da se ukaže na glavne problematične tačke i sa preporukama za promenu izbornog sistema, nisu dale efekta.

Da li će sada biti više sluha za elementarne stvari kada su pitanju demokratski procesi videćemo, ali bavljenje ovim stvarima je mera zainteresovanosti, ozbiljnosti i iskrenih namera, bilo da se radi o organizatorima protesta, opozicionim strankama, stručnoj javnosti ili vlasti.