Foto: Pixabay / mhouge

Tako bih ja opisao nastojanje države, odnosno ministra Milana Krkobabića, da oživi poljoprivredne zadruge akcijom „500 zadruga u 500 sela“.

Ma, malo sutra će da ih oživi. Ne zato što je zadrugarstvo prevaziđeno, nego zato što je izabran pogrešan koncept. To je zastareli koncept društveno-državne svojine zbog kojeg je, inače, 80-ih godina prošlog veka propalo zadrugarstvo u Srbiji. Nije čudno što ministru Krkobabiću uz skute sede i daju mu podršku u tom poslu isluženi socijalistički kadrovi. Imam neodoljiv utisak da je ovaj koncept namerno izabran da bi neko mogao legalno da se „omasti“, a pare koje država odvaja nisu male. Ministar kaže da će ove godine na reanimaciju zadrugarstva potrošiti sedam miliona evra.

Već vidim da tu neće biti nikakve reanimacije.

I mnogo mi je žao.

Zašto neće biti vajde od Krkobabićevog koncepta zadrugarstva?

Po mom shvatanju zadruga ima dva zadatka.

Prvi posao zadruge je da otkupi od seljaka sve što se u selu proizvede. To je njen osnovni, primarni zadatak i njena glavna poslovna poluga. E, to onda znači da zadruga treba da bude tržišni subjekt. A taj tržišni subjekt mora da ima kadrove koji poznaju domaća, regionalna i svetska tržišna kretanja, razumeju se u trgovinu, u izvoz, marketing, pakovanje, distribuciju…

Drugi zadatak zadruge je da u selo donose znanje i transferiše ga seljacima. Seljacima je potrebno znanje o novim sortama voća i povrća i višim (profitabilnijim) fazama prerade, o novim svetskim trendovima i tehnologijama u mesnoj i mlekarskoj industriji, o vrednosnoj komponenti svakog poljoprivrednog proizvoda koja „izračunava“ zašto je neprofitabilno proizvoditi kukuruz i pšenicu a jeste unosno proizvoditi jabuke i brokoli. Nažalost, znam hiljade seljaka u stotinama srpskih sela koji ne znaju šta je brokoli, špargla ili artičoka.

U ta dva zadatak smeštena je cela priča o zadrugarstvu.

Ovo što radi ministar Krkobabić to je recikliranje istog principa koji se primenjivao u vreme socijalizma. Hoću da kažem, država ne zna i ne ume da radio taj posao. I kad god ga je država radila, zadrugarstvo se pretvorilo u lopovluk i nezadovoljstvo seljaka.

Dakle, država ne treba da podstiče zadrugarstvo nego da zadrugarstvo bude preduzetnička ideja i preduzetnički interes.

Šta to konkretno znači?

Znači da zadruge treba da osnivaju krupni biznismeni koji se bave poljoprivredom i najimućniji seljaci u selu. Da biznismeni ulože i budu vlasnici 51 odsto kapitala zadruge, a 49 odsto da ulože bogati seljaci. Važno je da većinsko vlasništvo imaju krupni biznismeni da bi mogli da upravljaju zadrugom i njenim poslovima. Posle izvesnog perioda, recimo posle pet godina uspešnog poslovanja, napravio bi se novi vlasnički dogovor – krupni kapitalisti ustupili bi seljacima većinsko vlasništvo i zadržavali 33 odsto, ili potpuno izašli iz vlasništva zadruge.

Krupni kapitalisti imaju najvažniji resurs za zadrugarstvo – znanje. S jedne strane mi znamo šta su najnoviji trendovi u svetskoj poljoprivredi i koliko je i šta profitabilno, a s druge strane znamo gde, kako i po kojoj ceni prodati ono što se u selu proizvede. To nije hvalisanje, dovoljno je pogledati šta seju i uzgajaju i po kojoj ceni prodaju to što proizvedu najveći srpski kapitalisti u agrobiznisu. Cena koju postižu (i na svetskom tržištu) govori o kvalitetu voća, povrća, mleka i mesa koje su proizveli.

Znanje je ključ agrara, pa i zadrugarstva. Država nema to znanje i nema preduzetnički dug. Da je znanja i državnog preduzetništva bilo do sada ne bi srpsko selo danas ovako izgledalo.