Mnogima se nije dopalo ni što je 2016. kineskog predsednika Si Đinpinga dočekao rečima: „Iz aviona ste mogli da vidite koliko je Srbija lepa zemlja i koliko je zemlje obrađeno. Mi se spremamo za žetvu pšenice“. Ali, Beograd danas sa Pekingom ima „nikada bolje“ odnose. Sigurno ne zbog Nikolićevih izjava, već interesa najmnogoljudnije države, koji se, na sreću, poklapaju sa željama Srbije. Ponekad, ipak, ne košta ni koja poltronska. Zlu ne trebalo.

Nadamo se da će Kinezi kupiti RTB Bor, očekujemo novu posetu Si Đinpinga, mogućeg doživotnog predsednika Kine. Jačanje veza sa Kinom za svaku je pohvalu, a važnost ove zemlje dokazuje i pažnja kojom je svet pratio nedavni Svekineski nacionalni kongres, na kome je ukinuta ustavna odredba o dva predsednička mandata, čime je Siju omogućeno da, poput Mao Cetunga, vlada doživotno. Ako Kinezima odgovara doživotni predsednik – divno. Ostatak sveta nema baš mogućnost da ih proziva. Neki, poput američkog predsednika Trampa mogu da se „šale“, možda i žale, što njihove države ne žele i neće da uvedu instituciju doživotnog predsednika. Mada, obzirom na Trampove godine, moguć još jedan mandat…

Priča o jačanju autokratskih i populističkih lidera širom sveta postala je opšte mesto. Imamo i mi u tome podužu istoriju i možemo značajno da doprinesemo elaboraciji. Pitanje je samo da li bismo i za koga koristili nešto blaži termin autokrata ili daleko grublji diktator? Linija je tanka, kao i nekada između ludila i genijalnosti. Za neke je kralj Aleksandar Karađorđević klasičan diktator, za druge je to maršal Josip Broz Tito. Šta reći o periodu modernog višestranačkog sistema, od Miloševića do Vučića? Svašta smo i mnoge preturili preko glave. Deo onoga što je ova država preživela dobro se vidi ovog meseca od devetomartovskih demonstracija, Miloševićeve smrti, ubistva Đinđića, a na kraju marta obeležavamo i puč iz 1941. Malo li je za ovolicnu zemlju?!

Među silnim liderima koji su vladali Zoran Đinđić odudara po mnogo čemu. Nekako i fizički, intelektualno, po načinu ophođenja. Da se razumemo, Đinđić nije bio svetac, grešio je i on u političkim procenama, često povlađivao nacionalističkim krugovima, koketirao sa nekim sumnjivim i opasnim ljudima. Da li je mogao drugačije? Neminovno je i pitanje šta bi bilo sa ovom zemljom da nije ubijen? Ne slažem se se mnogima koji tvrde – bili bismo u EU, sve bi bilo drugačije, sve bi bilo „brže, jače, bolje“. Da nije bilo atentata, verovatno bi dočekao republičke izbore najkasnije 2005. i na njima doživeo debakl. „Žuti“ bi opet bili krivi za sve. Ne Kinezi, koji su dobri, već naši, domaći, koji su loši „žuti“. DS bi se i onda podelila, Đinđić bi verovatno bio predstavljan kao Sotona. Neki ga i danas tako vide. Jer, ogromna većina građana nije želela ni Đinđića, ni modernizaciju i transformaciju zemlje.

Za razliku od drugih koji su vodili Srbiju, Đinđić nije gradio kult ličnosti i autokratski sistem. Čak ni medije nije pritiskao. Kao da je istinski želeo da transformiše državu. Da je upristoji, izgradi nekakav sistem i institucije. I zato, pored ostalog, Đinđić treba da dobije spomenik, a Milošević ne. Ovog prvog možete voleti, ne voleti, ali Đinđić Srbiju, za razliku od Miloševića, nije vodio u ratove i katastrofu. Sa političarima i politikama se možete slagati ili ne, ali vlast ne menjate atentatima i pučevima već izborima. I spomenik Đinđiću treba da nas na to podseća. Samo ga treba dobro obezbediti.