Svi za Island

Reprezentacija Srbije je, očekivano, ispala nakon prvog kola, pa je obećanih 10 miliona evra za šampionsku titulu, ostalo u državnoj kasi. Neočekivano, Hrvatska je ušla u finale. Istog dana je Novak Đoković takođe neočekivano osvojio Vimbldon. Preživeli smo tako zanimljive sportske dane i uspehe sportista sa prostora bivše Jugoslavije. Da je još Amel Tuka negde trčao i pobedio, uspeh sportista bivših bratskih republika, bio bi skoro kompletan.

Nažalost, Đokovićeva vimbldonska titula i drugo mesto hrvatske reprezentacije u Rusiji, zasenili su ovdašnji tabloidi i pojedini političari neverovatnim širenjem mržnje, podela, laži. Vrhunac je možda naslov jednog tabloida „Merci France“ ili tvrdnja drugog da je nekoliko „ustaša“ upadom na teren prekinulo finalni meč na minut-dva. Ili možda „istraga poturica“, pardon „navijača-ustaša“, navijaju li za Hrvatsku ili Rusiju, prebrojavanje krvnih zrnaca i „obojenih“ u reprezentacijama Hrvatske, Švajcarske, Engleske, Francuske. Sport bi, kao i umetnost, valjda trebalo da širi kosmopolitske ideje, ali ne samo na našim prostorima već i šire, sve češće postaje parada nacionalizama. Nekada su, sem političara i medija, za to odgovorni i sami sportisti, ali ima i svetlih primera poput Đokovića. Ne zato što je navijao za Hrvatsku već zato što svojim izjavama i ponašanjem predstavlja primer pristojnosti u prilično podivljalom svetu.

Zašto ne bi bilo normalno i prihvatljivo da neko navija za tim, sportistu, sportistkinju iz strane države, druge boje kože ili vere, zato što mu se dopada njegov, njen ili njihov način igre? Mnogima se dopada brazilski fudbal, drugima engleski. Da li je jeres ili izdaja ako za njih navijaju? Ukoliko najčešće na izborima glasamo „protiv“, a ne „za“, da li i navijanje mora da nam bude takvo? Koga je još briga za koga ko navija? Mnoge, videlo se ovih dana. Pozicioni i opozicioni Vladimir Đukanović (SNS) i Boško Obradović („Dveri“) se baš isticali ovim povodom. Obojica su fino elaborirali temu novokomponovanog „ustaštva“ i „izdaje“, dok je Obradović otišao i šire, potkačivši uoči polufinalne utakmice Hrvatske i Engleske i britanske „rasiste i imperijaliste“. „Teško je reći ko nam je bio veći dušmanin, vatikansko-ustaški koljači iz Jasenovca ili ratni zločinci iz Londona u smokingu sa belim rukavicama“, tvitnu Obradović. Na šta je dobio i duhovit odgovor čini mi se političkog simpatizera, ali nisam sigurna: „Šta se ono u Rusiji sjaji, Sautgejtu kokarda na glavi… Kajl Vokere Modrića spotakni, a na glavu šubaru natakni…“

Obradoviću je puno smetalo što moj zemljak Adem LJajić ne peva srpsku himnu. Međutim, logikom lidera „Dveri“ ne samo da je normalno što LJajić ne peva himnu, već ni Bošnjaci ne treba da navijaju za Srbiju. Četnici, pravi i samozvani, u Drugom svetskom, a i ratovima devedesetih naneli su nam veliko zlo, pobili hiljade sunarodnika. Zašto bismo onda navijali za bilo koga ko se „kiti“ četničkim simbolima, čiji navijači nose slike Mladića, Karadžića, Draže Mihailovića ? Obradovićevom logikom, niko ni za koga ne bi trebalo da navija, jer skoro svako je nekoga u nekom periodu pritiskao, ugnjetavao, napadao, ubijao… Ili da svi u Evropi navijamo za Island? Valjda oni nisu nikoga ugrožavali i napadali. Mada, potomci su vikinga…

Ukoliko Obradovićeve „Dveri“ ovakvih shvatanja i slični uđu u najavljeni opozicioni „Savez za Srbiju“ Dragana Đilasa, šta možemo da očekujemo? Da Vučić vlada dok mu sin Vukan ne postane punoletan?