Beba 1

„U politici – slepac. U moralu – pokvarenjak. U ekonomiji – haračlija. U biznisu – mafijaš. U životu – skot. U mentalitetu – skorojević. U strukturi – nitkov. U genetici – nedovršen čovek“.

Ovako je, u samo osam rečenica i svega dvadeset četiri reči, Vladimira Bebu Popovića opisao pokojni Aleksandar Tijanić, bivši Popovićev saradnik i prijatelj.

Iako ovaj opis verno oslikava profil glavnog junaka naše novije političke tragikomedije, karijeru jednog od najvećih, ali i najprljavijih političkih tehnologa na Balkanu nemoguće je, međutim, spakovati u samo 24 reči.

Posebno jer je mešetarsko-propagandni duh Vladimira Popovića danas na tlu Srbije prisutniji nego onomad kad je, savršeno legalno, vedrio i oblačio ovim medijskim prostorom.

Cirkus oko knjige Ivana Radovanovića, koju je potpisao Goran Vesić, a spalio Bata Gašić, te lansiranja „uzbunjivača“ Lazara Lešnjaka i instaliranja „afere Bastać“ ne bi li se u drugi plan gurnuo „špijun“ Aleksandar Obradović, radnik valjevskog „Krušika“, koji je učinio javnom trgovinu oružjem kojom se bavio tata ministra unutrašnjih poslova, dve komplikovane operacije izvedene u ciglo sedam dana, svedoče da Popović, najčudnija zver u srbijanskoj javnoj republici faune, radi udarnički.

Iako je Bebin rukopis toliko prepoznatljiv da ga i politički slepci bez problema dešifruju, iz nekog čudnog razloga njegov se nalogodavac Popovićevog rada stidi: Vučić će pre odati da će ga Ana Brnabić naslediti u fotelji prve osobe SNS-a nego što će priznati da Popović opravdava svaki dinar koji predsednik države, preko budžeta Srbije, ulaže u njega.

Onomad kad je Boško Obradović (Dveri) pričao okolo da je Popoviću na račun prebačeno pet miliona evra, Vučić je oštro odgovorio:

„Lažovu jedan, kakve vi to stvari izgovarate i nije vas stid“, poručujući da će napustiti funkciju „ukoliko nađu makar dinar da sam prebacio Bebi Popoviću na račun austrijske banke“!

Danas o Bebi ne progovara niti ga pak ko pita o njemu: sve je jasno.

Osim što stoji iza svih nasilnih biografskih, političkih i vrednosnih paralela između Đinđića i Vučića, Popović očigledno rukovodi i medijskim štabom Aleksandra Vučića koji stoluje u vili „Bokeljka“, reprezentativnom zdanju namenjenom za prijem stranih gostiju. U tom štabu, pored njega, glavnu reč vode osobe koje iza sebe imaju zavidan kompromitujući staž udvoričkog ponašanja: Željko Mitrović, vlasnik paradržavne TV Pink, Dragan J. Vučićević, formalni vlasnik državnog tabloida Informer, Olivera Zekić, zastupnica Vučićevih interesa u oblasti elektronskih medija, te Ivan Radovanović, lik koji prepisujući Vebera, Čerčila, Eka i Đinđića sastavlja govore za Aleksandra Vučića.

Oni su zaslužni za slaganje kockica velikog mozaika koji daje sliku jednog posve novog Vučića: hrabrog, beskompromisnog i energičnog borca protiv kriminalaca i korumpiranih političara, na jednoj, i ugroženog, spremnog na žrtve i donkihotovski usamljenog, na drugoj strani.

Oni ovom ozbiljnom političko-marketinškom strategijom, koju Popović provodi u sadejstvu sa tabloidima, ali i gotovo svim televizijama s nacionalnom frekvencijom, u drugi plan guraju sve promašaje i neuspehe ove vlasti.

Oni kreiraju atmosferu konstantnog haosa u kojem tabloidi u nedeljnom ritmu najavljuju državne udare ili proglašavaju da je predsednik Vučić meta zavere, ili da je Srbija spremna i naoružana za sukob svake vrste.

Oni sve one koji sumnjaju u ispravnost takve „slike“ izlažu beskompromisnim lažima, pretnjama, ucenama, omalovažavanju i hajkama.

Oni drže javnost u stanju stalne tenzije i napetosti.

Sve finese kojima Vučić medijski maltretira Srbiju zapravo su plod volšebne mašte jagodinskog medijskog maga.

Bivši predsednik Srbije Boris Tadić, jedini srpski „lider“ s kojim Beba nije „sarađivao“, komentarišući Popovića (koga je prezirao sa istim žarom kao i ovaj njega) i Institut za javnu politiku, koji je osnovao Popović, rekao je:

„Ne vidim logičnu ili stručnu vezu između menadžmenta ulične prodaje deviza, funkcije šefa sale restorana Savski galeb, sviranja harmonike u ‘Mažestiku’ ili posedovanja marketinške agencije s naučnim ili institutskim radom!“

Logike možda nema, ali neke koristi očito ima.

Ne bi se, inače, Popović tu petljao!

A Miša Vasić, bard beogradskog novinarstva, o Bebi je u tekstu kojim se oprostio od njihovog velikog prijateljstva napisao i sledeće:

„On je bio nalik na prirodni element, poput vatre ili vode: plahovit, žestok, nepredvidiv; dobar sluga, ali loš gospodar. Vernost i strast u vernosti hvale vredne su vrline – dok su u službi ispravne stvari“.

U slučaju Vladimira Bebe Popovića te ispravne stvari očito su ustuknule pred onima koje nisu baš ispravne.

I da: nije on „BIO nalik na prirodni element“…!

On je „nalik na prirodni element“…!

Istorija nas uči: nikad o Vladimiru Popoviću ne treba govoriti u prošlom vremenu!

A kad smo kod istorije, ne treba zaboraviti, ma koliko to opskurno zvučalo: da Đinđić nije mrtav, danas bi retko ko znao da je Vladimir Beba Popović živ.

(Nastaviće se)

P.S. Ovaj tekst pisan je dan nakon što je sleteo „iljušin“, sedam dana nakon što je počeo požar na Staroj planini. Ruskoj se pomoći u dane ne gleda.