Golubice

A kad govoriti i odgovarati znači biti odgovoran prema okruženju ali pre svega – sebi!

Pre dve nedelje, u ovoj rubrici, osvanuli su moji sledeći redovi:

„Za Oliveru Zekić prvi put sam čuo u jednoj od brojnih legendi koje su pratile ubistvo Slavka Ćuruvije. Svedoci tako kažu da je u ponedeljak 5. aprila 1999. u Dnevniku II RTS-a čitana paškvila ‘Ćuruvija dočekao bombe’, autora Miroslava Markovića, gde se insinuira da je Slavko Ćuruvija tokom posete Vašingtonu tražio bombardovanje Srbije. Saga, dalje, kaže da je svega deset minuta po čitanju tog opasnog štiva Ćuruviju nazvala jedna novinarka Slavkovog ‘Dnevnog telegrafa’ i obavestila ga da Aleksandar Vučić sa tim prilogom – nema ama baš ništa. Istorija beleži da je 6 dana kasnije Slavko ubijen. Profesiji je poznato da se novinarka koja je glumila kurira odaziva na ime & prezime – Olivera Zekić.“

Odmah je usledio rafal odgovora iz medijskog Gvozdenog puka koji kao da je lično postrojio Aleksandar Vučić: od – čija žena kurva, onog posilnog Gorana Vesića; preko – ju, ju, ju, zar ja to u ovom dobu; ili reakcije „kolegijuma Pinka“ koji se zgrozio kako primitivno vređam uglednu članicu Saveta REM ali i sve žene nazivam – kurvama; sve do golubice prevrtačice i medijske konkubine svih režima, koja je, namenski za Pink i Informer, oštro osudila „podmukao i spletkaroški napad na Olju Zekić“.

„Moram da branim Oliveru Zekić od podmuklog, spletkaroškog načina na koji je Slaviša Lekić uvlači u ubistvo našeg izdavača i kolege Slavka Ćuruvije“, bila je otresita LJilja Smajlović.

Za dalji tok priče važno je upamtiti da medijska konkubina svih režima brani Oliveru Zekić „od podmuklog, spletkaroškog načina na koji je Slaviša Lekić uvlači u ubistvo našeg izdavača i kolege Slavka Ćuruvije“.

Samo desetak dana kasnije, u Nedeljniku, gde pod geslom „više od politike, manje od zla“ redovno kontaminira cenjeni publikum, Smajlovićeva otkriva:

„Slavko nam je rekao da gasi oba lista jer neće da pravi novine za cenzore. Istorija zna da je uloga cenzora pripala ministru za informisanje Aleksandru Vučiću, koji će od Olivere Zekić zatražiti da Slavku prenese kako on i njegovo ministarstvo ne stoje iza napada RTS-a i Politike Ekspres na Slavka, objavljenog pod naslovom ‘Ćuruvija dočekao bombe’. Nekoliko dana kasnije je ubijen.“

Ređajući opštepoznate činjenice, ja, po sudu LJ. S. podmuklo i spletkaroški, uvlačim Zekićevu u ubistvo Slavka Ćuruvije, dočim LJ. S., etalon novinarskog kodeksa kad u pitanju nisu stranački interesi – „širi istinu“!

U međuvremenu se Olivera Zekić požalila Komisiji za žalbe Saveta za štampu na Danas i moju malenkost. U žalbi me i Zekićeva, baš poput LJ. S., optužuje da sam je proglasio pomagačem u ubistvu novinara Slavka Ćuruvije:

„Autor ide toliko daleko da izmišlja i navodi sadržaj navodne poruke koju sam ja neposredno ubistvo gospodina Ćuruvije istome prenela“!

Važno je upamtiti: „autor izmišlja i navodi sadržaj navodne poruke…“!

A sad se vratimo u 2006. godinu: 24. je avgust gde izvesna Olivera Zekić u listu Press, iznosi detalje o jednom „vrlo interesantnom kontaktu sa nekadašnjim ministrom informisanja Aleksandrom Vučićem“:

„U ponedeljak 5. aprila u Dnevniku II RTS-a emitovan je prilog u kome Slavka Ćuruviju optužuju da je u Vašingtonu lobirao za bombardovanje Srbije, koje je tada uveliko trajalo. Pet minuta posle tog priloga pozvao me je bliski Vučićev saradnik i rekao da se javim ministru. Kada sam okrenula Vučića, od njega sam čula da on nema nikakve veze sa tim prilogom i da će on odmah biti skinut sa programa. Odmah sam o tome obavestila Slavka. I meni i njemu bilo je čudno što se Vučić javio prvi. Do danas nisam sigurna da li je nešto znao ili ne. Moglo je da bude slučajno, ali ne mora da znači… – navodi Zekićka, i podseća da je Slavko Ćuruvija ubijen svega šest dana kasnije, u nedelju 11. aprila, na pravoslavni Vaskrs.“

Uporedite li moj, LJiljin pa, Oliverin „iskaz“, zaključićete što i ja: pakovanja se malo razlikuju, ako me razumete.

Moj „podmukao i spletkaroški napad na Olju Zekić“ bio je kamen temeljac teze da osoba koja je glumila Vučićevu golubicu pismonošu a onda završila u kabinetu Baneta Ivkovića, odakle je degažirana do Ivice Dačića, nije ništa drugo nego oličenje političkog nemorala i dezintegriteta, koje će karijeru zakopati kao ogoljena slika i prilika ošljarenja, nerada, institucionalnog urušavanja i bahatosti REM-a.

Šta je htela LJilja najpre odbranom a onda „podmuklim i spletkaroškim napadom“ na Olju Zekić – ne znam.

Ali znate šta je slatko: Smajlovićeva će sedeti u Komisiji za žalbe i odlučivati o sudbini mog teksta u Danasu na koji se žalila Zekićeva a čije je delove LJilja „prepisala“!

Kako život piše romane, spaja golubice i nemilosrdno ukršta medijske apside.

P.S. Ovaj tekst pisan je dan nakon što je predsednik Vučić mnogima od nas poručio da se j.b.mo i da smo kr.t.ni. Nije bio metaforičan!