– Gospodo, dosta je bilo čekanja! Dosta je bilo odlaganja! Mi moramo hitno da zaštitimo našu životnu sredinu, našu prirodu, pa, što ne reći, i našu planetu! Moramo zabraniti upotrebu plastičnih kesa!

Prolomio se spontan aplauz.

– Plastičnim kesama je potrebno milion godina da se razgrade! Ej bre! Milion! E pa neće ga majci! Ima da ih zakonom zabranimo za sva vremena! I da ih proteramo iz naše prirode!

Ponovo se začuo aplauz odobravanja.

– Moj predlog je jednostavan – nastavio je ministar svoje izlaganje. – donećemo po hitnom postupku zakon kojim se zabranjuje upotreba plastičnih kesa!

Aplauz je bio najjači dotad.

– Nemamo više šta da čekamo! – nastavio je ministar. – Predlažem da odmah pristupimo glasanju!

Podigla se jedna ruka.

– Reci, Marko – dao mu je reč ministar.

– Gospodine ministre, uvažene kolege… – počeo je Marko – odličan nam je predlog… Ali… mislim da bi mogli da… malo preciziramo predlog… jer ako zabranjujemo plastične kese… moramo predložiti… neku alternativu… nešto… mislim… mora se nekako… nositi roba… ne može baš u rukama…

– Vidiš – bio je zadovoljan ministar – to si dobro primetio! Nisi ti, Marko, meni džabe savetnik! Tačno, brate, mora narod nekako nositi namirnice… Ovako ćemo! Papirne kese! One se brzo razgrađuju, ne zagađuju prirodu, neće uništiti planetu… Znači, predlažem da donesemo zakon da se sve plastične kese moraju hitno zameniti papirnim!

Ponovo se prolomio aplauz.

Predlog je usvojen jednoglasno.

– Alo… Radivoje… Marko ovde… ma Marko, bre, direktor Fabrike papira… e taj Marko… slušaj burazere… treba mi hitno deset puta više drveta od standardne narudžbine… Ma ne zanima me šta ćeš… secite, uvozite, radite šta znate… hitno mi treba… imamo veliku porudžbinu papirnih kesa… baš veliku… šalji drvo… mnogo drveta…