U takvim situacijama svaki iskusan političar odmah pomisli na najgore.

– Koja opoziciona stranka traži moju smenu?! – pitala je sekretaricu pre jutarnjeg pozdrava.

– Gospođo predsednice, ne znam o čemu pričate…

– Kako ne znaš!? – siktala je Premijerka. – Šta hoće ova rulja!?

Sekretarica je zbunjeno slegla ramenima.

– Ja ne znam, zaista. Niko mi se nije obratio… Samo sede i ćute…

Premijerka je požurila u svoj kabinet i munjevito počela da telefonira.

– Alo, Cile! Pa zar vam nismo dali sve što ste tražili… Nema problema? Uh, dobro je, mislila sam… Alo, Rale! Da nije neko javno preduzeće u štrajku? Dobro, pomerila sam se s mesta… dobro, kucnula sam u drvo… Alo, Đole! Jel’ ide gradski saobraćaj? Jedva? Znači, standardno… važno je da ide… Alo, Žile! Jeste li davali socijalnu pomoć za ovaj mesec? Jeste? Ne pitam te za iznose!

Predsednica Vlade je sa vidnim olakšanjem najzad spustila slušalicu i pozvonila sekretarici.

– Jesi li saznala šta hoće taj silni narod?

Sekretarica je i dalje zvučala zbunjeno.

– Gospođo predsednice, meni se niko nije javio.

– Znači… mirni su, ne viču, ne psuju… – čudila se Premijerka.

– Potpuno su mirni. Samo sede i ćute.

Predsednica Vlade je skupila hrabrost, otvorila vrata i ušla u čekaonicu.

– Dobro jutro, dragi moji građani! Evo mene, vaše Premijerke, da vam pomognem, saslušam vaše probleme, učinim koliko mogu, i više i bolje…

U čekaonici su svi i dalje sedeli i ćutali.

Predsednica Vlade se obratila najstarijem čekaocu.

– Stari, reci svojoj Premijerki, kako mogu da ti pomognem?

– Meni od vas ništa ne treba – reče starac mrzovoljno. – Možda, jedino, više klupa…

– A pa to nije problem! – živnula je Premijerka. – Za naše penzionere mora biti više klupa u parkovima…

– Ma ne u parkovima! – podiže glas deda. – Ovde, u čekaonici! Nema narod gde da sedi. A jedino se kod vas u Vladi dobro greje…