… s obzirom na to da se od građana Srbije unazad tri decenije manipuliše teškom medijskom propagandom o tome ko im je i na koji način upropastio živote, odvodio u smrt, potkradao i siromašio, uništivši nekoliko budućih generacija.

U toj deklaraciji – o propasti Srba – trebalo bi navesti sve laži koje su ratno zločinačke i ratno huškačke političke elite svesno podmetale građanima kako bi opravdale svoju nesposobnost u upravljanju državom, ali i sakrile činjenice o profiterstvu na ubogaljivanju života sopstvenih građana. To bi, za razliku od Deklaracije o opstanku Srba, bila zapravo prava deklaracija sa upravo tim ciljem – opstankom, odnosno ozdravljenjem, osvešćivanjem, ali i preduzimanjem koraka za kažnjavanjem odgovornih za takav tragičan ishod.

Da je Deklaracija o opstanku Srba, sa sadržajem koji je sasvim suprotan svemu gore navedenom, svojevrsni blam i za njene idejne tvorce i realizatore, odnosno glavnog od njih – Aleksandra Vučića, dokazuje i to što je odustao od prvobitne namere da predstavi njen sadržaj na Sretenje.

Rekao je – ja sam kriv, uradićemo to posle beogradskih izbora, 4. marta, jer sada je, zbog kampanje, nemoguće razgovarati sa ostalim političkim činiocima o toj temi. Imajući u vidu da su ostali politički činioci pretežno teški nacionalisti kojima je političko težište zamajavanje siromašnih i nesrećnih ljudi utvrđivanjem netrpeljivosti prema drugim narodima, atmosfera dijaloga sa njima o toj temi biće specifična za predratne okolnosti. Sukob nacionalista sa nacionalistima o tome ko je veći nacionalista kada je reč o opstanku Srba – čini se kao scenario za najstrašniji srpski horor film.

Između ostalog, i to nas čeka posle izbora. Jer, izgleda da Vučić nije siguran da li bi bio pobednik ili gubitnik u tom utvrđivanju, kao što je verovatno utvrdio da ni jedan ni drugi ishod ne bi prijao beogradskim biračima.