Protiv Vučića je protiv Đilasa

Dragan Đilas je, dakle, političar i javna ličnost koja u velikoj meri simbolizuje prethodnu vlast i, u tom smislu, u najmanju ruku, deli ili snosi bar delić odgovornosti za uslove života građana, po svim merilima, na egzistencijalnom i moralnom dnu. Dodajmo tome neprimereno, upadljivo i uvredljivo bogatstvo koje Dragan Đilas poseduje i umnožava u najsiromašnijoj državi u Evropi, sa najizraženijim pokazateljima teške korupcije i zavisnosti institucija od samovolje pojedinaca na vlasti naspram miliona teško siromašnih građana.

Stoga, Dragan Đilas, političar koji pretenduje da se ispostavi i uveliko se već pozicionira kao alternativa ratno zločinačkoj i profiterskoj vlasti, najbrutalnije korumpiranom i nasilnom režimu Aleksandra Vučića i njegove Srpske napredne stranke, čini se da je sasvim legitimna „meta“ nezadovoljnih građana koji su izašli na ulice da protestuju protiv aktuelne diktatorske vlasti. Zato, onaj koji kaže „Ua, Đilas“, na protestu na koji je izašao kako bi izrazio nezadovoljstvo i bes protiv Vučića, nije nikakav razbijač tih demonstracija. Nije ni neko koga je poslao sam Vučić sa ciljem da unese podelu među demonstrante i razbije pobunu građana protiv njegove vladavine, već je oštriji kritičar režima predsednika Srbije i, čini se, spremniji da u toj borbi istraje duže i čvršće od onih koji ga zbog protivljenja tome da Đilas bude političar iza kojeg bi većina trebalo da stane, osuđuju da je lud, ostrašćen, nepristojan, ili da radi za Vučića.

Slučaj je takav jer su ciljevi jednog takvog pobunjenika u srazmeri upravo sa onim što iskompromitovani bivši vlastodršci propagiraju u nameri da pridobiju podršku za povratak na vlast – a to je promena sistema. Da li je moguća promena sistema sa političarima koji su upravljali tim sistemom u periodu neposredno pre dolaska ratno zločinačke i profiterske naprednjačke vlasti? Da li je moguće menjati sistem, danas i nekoliko puta gori i upropašteniji u odnosu na vreme pre dolaska Aleksandra Vučića, sa ljudima na čelu države koji na sebi nose simbole, takođe, teške korupcije, kao i iskustvo mirnog življenja i uživanja u enormnom bogatstvu, za razliku od većine onih kojima su vladali?

Ne seri, ako si protiv Vučića, izađi na ulicu i bori se … Važno je da se sruši diktator. Ovako se nameće jedna svest, preovlađujuće raspoloženje budućeg glasačkog tela – ako si protiv Vučića, onda si za Đilasa. Ako si protiv Đilasa, onda si za Vučića. Ako to nije slučaj, onda ti nije mesto na ulici, nije ti mesto na protestima, kamoli da uzvikuješ parole protiv lidera opozicije, ili ga stavljaš u isti govnjavi koš sa Vučićem. Ostani kod kuće i pleti svoju mrežu sveopšteg „hejta“, jer tebi zapravo niko ne valja. Evo ti ga Vučić, pa neka ti on vlada još sto godina… To su ti uobičajni argumenti koji se ispostavljaju protiv građana i demonstranata koji se izjašnjavaju protiv predvodnika opozicije za koje pretpostavljaju da umanjuju značaj i odlučnost u borbi protiv korumpirane i ratno profiterske vlasti Vučića. Cupkanje u senci javnih i nepolitičkih ličnosti koji svake subote sa bine i razglasa govore o smislu građanske borbe i pobune protiv vlasti, odnosno – čekanje trenutka u kojem će im na stolove radnih soba u najskupljim stanovima i kućama stići izveštaji o skoku popularnosti kod građana sa dna materijalnih uslova života, ne čini ih zaštićenim od udara kritike, prozivki, psovanja i ostalih vidova verbalnih napada na ulici. Umišljenost o sopstvenoj veličini, egocentričnost i uverenost da je, uprkos iskustvu i problematičnoj prošlosti vladanja, nemoguće da neko iz gomile demonstranata protiv Vučića, iskoči i opsuje bezobrazluk jednog takvog opozicionarstva, izložilo je i one koji ne zaslužuju da takvom činu prisustvuju. Poput dece. Stoga, niko za to „prostaštvo“ nije odgovoran do samog roditelja, za razliku od svih onih roditelja čija deca odrastaju u ovakvom društvu, kojim je, između ostalih, vladao i Dragan Đilas.