Srbija neće pokrenuti međunarodnu arbitražu zbog Trepče, što je, iz istog razloga, takođe, dobra vest. Da će Srbija poništiti sve odluke Skupštine Kosova o Trepči, mora se priznati, vrlo je besmislena vest, jer je Kosovo nezavisna država, što je, odavno je jasno, stara vest.

Nizu ovih dobrih, besmislenih i starih vesti priključila se, međutim, i jedna relativno opasna, a to je pretnja premijera Aleksandra Vučića kosovskim vlastima da im ne padne na pamet da pošalju policijske snage Rosa u Trepču. Više puta je isticao to, birajući takozvani narodski stil – ne dao im Bog, nemojte da se neko našali – jer, kako je naveo, Srbija će umeti i moći da se brani. Ovoj izjavi prethodila je u proteklim danima, otkada se vest o „otimanju“ Trepče pojavila u punoj snazi u javnosti, vest o konsultacijama koje je premijer imao sa ministrom odbrane i policije, kako bi definisao jasan stav o ovom problemu i doneo odluku o odgovarajućoj reakciji. Zbog čega je bitno konsultovati se sa ministrima sile povodom pravno-ekonomskog pitanja na Kosovu, izlišno je pitanje u Srbiji unazad nekoliko desetina godina. Ipak, ovo je samo relativno opasna vest, jer se pretpostavlja njena nužnost u kontekstu očekivanja domaće javnosti, ali i činjenice da kosovske vlasti to neće uraditi zbog očekivanja međunarodne javnosti.

Potom je premijer na konferenciji za novinare kritikovao patrijarha SPC zbog, čini se, vrlo sličnog tona koji prati izjavu – da ono što je silom oteto, mora da se silom i vrati. Ali, Irinej svira na istoj žici, pa je očigledan i jasan – opasan i nemaran – za razliku od premijera, koji svira istovremeno na nekoliko. Tako je moguće da se tokom svega nekoliko minuta uživo obraćanja javnosti na konferenciji za novinare čuju stavovi o aktuelnom problemu, koje ni najiskrenije opredeljeni za evropske integracije ne bi mogli da kritikuju, poput rušenja nacionalističkih iluzija o tome koliko vredi sporna imovina na Kosovu, da ne dolazi u obzir da se zbog toga dovodi put ka EU u pitanje, da njegovi saradnici pričaju kao da su usred izborne kampanje i time urušavaju kredibilitet Vlade u međunarodnim krugovima. Nekoliko sekundi kasnije prelazi se na niz stavova koji odgovaraju tonovima desničarskih i crkvenih pokreta. Doduše, mora se priznati u mnogo manjoj meri i nižeg intenziteta. Tim stavovima pridružuju se i oni kojima posredno optužuje EU i Ameriku da je navela i dala podršku kosovskim vlastima da Srbiji „otmu“ imovinu, da on nije glup, da nije idiot, i da ga ne mogu prevariti. Potom je na pitanje novinara zbog čega se onda pristaje na takvu „igru“ rekao da su oni veliki a da smo mi mali, odnosno da želimo da budemo u njihovom društvu a ne u društvu sebe samih. Ili je možda mislio na društvo sa Rusijom. Rekao je, doduše, da volimo Rusiju isto kao EU i da će to tako ostati dokle god je on na vlasti, a ne planira, tvrdi, da to još dugo bude.

Rešenja premijera Vučića za aktuelne probleme nisu sporna proevropskoj opoziciji. I to je, takođe, dobra vest. U načelu, nisu sporna verovatno ni čelnicima EU, sve do onog dela u kojem spominje Uniju i SAD kao „podmukle“, ili gde upozorava Rosu da ne prilazi Trepči, potom kada govori o mišićima, kojima se kao ne hvali i ne želi da ih upotrebi, iako ih je u nekoliko navrata pomenuo. Proevropska opozicija i premijer Vučić stoje, kada je reč o ovoj temi, naspram dela proruske opozicije, predsednika Srbije Tomislava Nikolića, ali i sasvim je izvesno velikog broja svojih saradnika i partijskih drugova. Stoji ponovo jasno naspram Rusije, koja broji njegove korake u pravcu evropskih integracija i sa neodobravanjem vrti glavom i koja i ovaj slučaj vidi verovatno kao sjajan povod da se prekinu odnosi sa EU.

Jer, koliko god im Vučić javno upućivao ljubavne poruke, očito je, bar za sada, da ne izlazi u susret zahtevima i interesima u kontekstu njihovih geostrateških interesa, već se opredeljuje i usmerava istorijske tokove u pravcu evroatlantskih integracija. Kada je reč o javnom interesu Srbije, koji je prepoznat upravo kao takav pravac, problem je što to ne radi hrabrije, odlučnije i jasnije i što odaje utisak da postoji u svakom trenutku opasnost da odustane i okrene se na suprotnu stranu.
GLOSA> Proevropska opozicija i premijer Vučić stoje, kada je reč o ovoj temi, naspram dela proruske opozicije, predsednika Srbije Tomislava Nikolića, ali i sasvim je izvesno velikog broja svojih saradnika i partijskih drugova. Stoji ponovo jasno naspram Rusije, koja broji njegove korake u pravcu evropskih integracija i sa neodobravanjem vrti glavom i koja i ovaj slučaj vidi verovatno kao sjajan povod da se prekinu odnosi sa EU