Umrla je panda

Politički, a nadasve ljudski grešnik iz devedesetih, u jeku sukoba i represije režima Slobodana Miloševića nad narodom Kosova, a danas samo kukavica koja zbog javnog mnjenja i ko zna kojih sve interesa sa koruptivnim konotacijama, odugovlači okončanje procesa priznanja države Kosovo, jedini je aktuelni problem na putu uspostavljanja normalnih odnosa dve države. Dok, sa pogledom unazad, njegova uloga u ratnim sukobima zauzima ogroman deo zločinačke politike prema nekadašnjoj južnoj srpskoj pokrajini.

Aleksandar Vučić, prepoznat od strane međunarodne zajednice kao najpogodnija ličnost za priznanje kosovske nezavisnosti, čak i ako bude stigao do tog cilja, tokom postupka izvođenja samo je metastazirao nacionalističku mržnju i netrpeljivost javnog mnjenja, umesto da ga suoči sa sopstvenim i gresima njegovih političkih saveznika iz devedesetih godina. Pravdajući i veličajući diktatora i zločinca Slobodana Miloševića u ključnim trenucima posete kosovskim Srbima, neposredno je posvedočio i činjenično utvrdio kolika je kukavica.

Međutim, njegovi ciljevi, kao što nisu bili autentični nacionalistički odraz ni tokom rata, kada je o Albancima govorio poput nacista o Jevrejima, već zaokupljeni najpre ličnom, materijalnom korišću, tako ni danas ovaj kukavičluk ne može pronaći uporište u prostom strahu da ga građani, birači neće dalje obožavati, ukoliko izda nacionalne interese, onakve kakvim ih je upravo njima sam predstavio. Izvesno je da ta naopaka potreba opstanka na vlasti svoje razloge pronalazi upravo u novcu, stečenom na grbači građana Srbije. Onaj koji se nije libio ratnog, izvesno se neće libiti ni tranzicijskog, odnosno post-ratnog profiterstva.

U skladu sa tim, premijerka Srbije Ana Brnabić se, recimo, ne ustručava da citira najnovije podatke UNDP-a, prema kojima čak 95 odsto Srba na Kosovu svakoga dana živi u strahu. Jer, Vučićeva politika opstaje samo dok traje upravo ovakav kontekst straha. Na nacionalnoj i mrziteljskoj osnovi. Ne govori premijerka o tome da isto toliki broj građana Srbije u Srbiji ima život vrlo lošeg kvaliteta, u egzistencijalnom, obrazovnom, kulturološkom smislu. To nisu podaci kojima se održava na vlasti i hrani sirotinja da trpi. Ona se održava u stanju gladi, kao prirodnom i opravdanom, u jednom duboko koruptivnom sistemu upravo principima vladanja sejanja straha o ugroženosti zbog onog drugog, onog o kojem se malo zna, za kojeg je medijska i svaka druga propaganda utvrdila osnove za tu mržnju.

Poput njenog šefa, lidera Srpske napredne stranke i predsednika države, Aleksandra Vučića, premijerka Srbije, nakon svake izjave u kojoj izražava negativan odnos prema posledicama regionalnog sukoba, ne priznajući i ne iskazujući ružne odlike i postupke srpske strane, kako u prošlosti, tako i danas, odmah potom kaže kako su srpske vlasti raspoložene i kako im je prioritet nastavak dijaloga i procesa normalizacije odnosa sa kosovskim Albancima. „Beograd je u potpunosti posvećen dijalogu i nijednim potezom neće dodatno pogoršavati odnose sa Prištinom, uvek ćemo se ponašati odgovorno“, istakla je Ana Brnabić.

Matrica ne priznavanja krivice i odgovornosti, sve dubljeg falsifikovanja činjenica i stvarnosti, pokušaji produbljivanja iluzija koje su nastale tokom agresije Srbije nad drugim državama bivše Jugoslavije i njihovo utvrđivanje u školske i obrazovne sisteme i u međunarodnoj javnosti, osnovni je princip vladanja aktuelne političke elite. Problem je još veći kada je potpuno evidentno da iza svega toga ne stoji samo glupost, besramnost, bezobzirnost, koja je proističe iz zlokobnog uticaja sveopšte propaganda, već nečist finansijski interes na koruptivnim osnovama. Ovakvo brutalno izražavanje moći i pljačka naroda jednostavnija je i verovatno jedino moguća u uslovima rata, a potom što dužeg održanja post-ratnog stanja. Stoga su nacionalizam i korupcija tako snažno vezani u ovdašnjem društvu.